Rekonstrukcijom izumrlih vrsta na osnovu fosila iz severnog Malija, naučnici su utvrdili da je najveća peščana pustinja na svetu nekad dobrim delom bila prekrivena vodom i da su u njoj živele ogromne životinje

Foto: Wikimedia Commons

Tekst: Đorđe Petrović

Nepregledna peščana prostranstva Sahare nekada su dobrim delom bila prekrivena morem, dubokim 50 metara. Još osamdesetih godina prošlog veka, britanske istraživačke ekspedicije u Maliju otkrile su u sedimentima ispod pustinjskog peska ogromni kornjačin oklop i čitavu kolekciju fosila. Ispostavilo se da je na ovom području, koje danas uglavnom doživljavamo kao pusto i beživotno mesto, nekad sve vrvelo od života. I to prilično neobičnih oblika života.

Naime, nova naučna studija pokazala je da su saharske životinje, pre 50-100 miliona godina, bile ne samo raznolike, već i ogromne rastom. Rekonstrukcijom fosila izumrlih morskih životinja naučnici su otkrili da su neke od najvećih vrsta somova i morskih zmija živele na prostoru koji danas zauzima saharska pustinja.

To ne treba toliko da nas čudi – smatra Maurin O’Liri, paleontološkinja sa Univerziteta Stoni Bruk u SAD i vodeća autorka studije – jer je suvi i šljunkoviti sever Malija nekad „izgledao više kao današnji Portoriko“: sunce je obasjavalo obale pokrivene različitim tipovima vegetacije poput najranijih vrsta mangrove, dok je plitko morsko dno bilo načičkano brojnim mekušcima.

O’Liri i njene kolege formalno su imenovali geološke jedinice na ovom području, prvi put ucrtavši ovu oblast na geološku mapu i pokazavši time kako je more opadalo i oticalo tokom 50 miliona godina. Izučavanjem geološke strukture severnog Malija, oni su sakupili informacije o „k-pg granici“, granici između doba krede i doba paleogena. Ova granica predstavljena je geofizičkim markerom koji označava jedno od najmasovnijih izumiranja u istoriji naše planete – nestanak dinosaurusa.

Posmatrajući fosile iz ovog geološkog tranzicionog perioda – kao što su 1,6 metara dug som, 12,3 metra duga morska zmija i 1,2 metra dugački pikodonti (vrsta koščate ribe) – ovi istraživači razvili su ideju da su tek krajem doba krede i početkom paleogena ove životinjske vrste počele da dostižu džinovske veličine. Za to je najverovatnije zaslužan, smatraju oni, fenomen ostrvskog gigantizma.

Ova pojava već dugo je poznata evolucionim biolozima i karakteristična je za mala i izolovana ostrva. Naime, tela vrsta koje tu žive mogu se ponekad razviti do impozantnih veličina, verovatno zato što imaju na raspolaganju više resursa ili zato što im na ostrvu preti tek nekoliko predatora. Ali, kakve veze ima ovaj fenomen sa morskim životinjama koje su bile predmet ove studije?

„Ideja je da se možda ovaj ostrvski gigantizam može primeniti i na ’vodena ostrva’“, kaže O’Liri. „Ako imamo u vidu more koje dolazi i odlazi, moguće je da ono iza sebe ostavlja džepove sa vodom u kojima nove varijable određuju veličinu tela.“ Drugim rečima, u tim izolovanim „lagunama“ uslovi su bili znatno drugačiji od uobičajenih i sasvim je moguće da su oni doprineli gigantizmu životinja čiji su fosili pronađeni.

Iako su geološka istorija Sahare i njen nekadašnji biodiverzitet prilično iznenadili naučnike, prisustvo drevnih morskih stvorenja na ovom prostoru nije novost za ljude koji žive u ovoj oblasti, u šta se pomenuti naučnu tim uverio u više navrata, tokom ekspedicija 1999, 2003. i 2009. godine. „Lokalni narodi… znali su da je more presahlo, oni bi govorili o školjkama koje su pronašli i znali su da su to morske školjke“, kaže O’Liri.

Činjenica da je Sahara nekad bila pod vodom, navodi ona, pokazala je da je došlo do ozbiljnih klimatskih promena i da se nivo mora značajno menjao, što bi one koji poriču klimatske promene trebalo da navede da stave prst na čelo. O’Liri se nada da bi, razumevanjem ovih istorijskih primera, ljudi bili spremniji da prihvate da je ono što im naučnici govore tačno i da bi bolje razumeli značaj i dubinu ovih planetarnih promena.

 

 

 

podeli