Zašto dobijate snažan poriv da se uključite i ako je lavina koja okupira medije i društvene mreže za vas lično nebitna?
Tekst: Slobodan Bubnjević
Da li ste primetili kako povremeno neka tema na neobično snažan način prostruji društvenim mrežama? Stotine i hiljade tvitova, fejsbuk postova, komentara i blogova, praćenih milionima lajkova, najednom zaspu internet prostor i čini se da niko ne misli ni o čemu drugom. Na stotine vaših prijatelja prenose jednu istu vest, njene varijacije i tumačenja. I onda, kao posle oluje, sve prođe.
Može se desiti da, tokom tog perioda, sticajem okolnosti niste u toku, pa sa čuđenjem posmatrate ekran računara ili mobilnog uređaja i pitate se šta se to uopšte dešava. Koliko ste otporni na takvu bujicu? Hoćete li uspeti da ostanete imuni? Zašto uopšte dobijate tako snažan poriv da se uključite čak i ako ste prethodno smatrali da je tema o kojoj svi diskutuju za vas lično nebitna?
Kako nastaje i da li postoji „internet rulja“?
Očigledno je i da ovaj fenomen ima dublje sociološke korene i možda bi se mogao dodatno razjasniti kroz tumačenje pojedinih grupnih ponašanja. Danas opšteprihvaćena ideja o beslovesnom ponašanju mase ljudi, pobunjene gomile ili uspaničene grupe u stampedu, javlja se u predindustrijsko doba, u vreme kad veliki broj ljudi počinje da živi na malom, urbanom prostoru, a revolucije i javna linčovanja postaju učestale pojave na ulicama evropskih gradova.
Fizičari bi ovakvu pojavu nazvali samoorganizovano kritični fenomen. Reč je o ponašanju složenih dinamičkih sistema koji povremeno, kad dospeju u kritično stanje, prerastu u lavinu.
Francuski sociolog i antropolog Gistav le Bon (1841–1931) u knjizi Psychologie des Foules iz 1895. godine, prvi sveobuhvatno opisuje ponašanje rulje, stvarajući ono što se danas smatra klasičnom teorijom. Prema njoj, rulju predstavljaju ujedinjene mase čije ponašanje može da se kategoriše kao aktivno, izražajno, gramzivo i neprijateljsko. Pojedinci u takvoj grupi su vođeni spontanošću, iracionalnošću, gubitkom samokontrole i osećajem anonimnosti.
Le Bon je izdvojio nekoliko karakteristika organizovane rulje kao što su uranjanje pojedinca u masu, zaraza pojedinca kolektivnim ciljem i sugestibilnost koja pripadnike grupe uvodi u neku vrstu hipnotičkog stanja. Ovakva, prilično mizantropska tumačenja, skoro ceo vek su karakterisala sociološka i psihološka istraživanja masovnih ponašanja, posebno nakon Drugog svetskog rata kad se javila potreba da se objasni kako sasvim obični, mirni ljudi pristaju da učestvuju u masovnim zločinima.
Moderne teorije rulje ipak daju sofisticiraniju sliku. Kritičari Le Bona, kao što je Karl Kouč (1925–1994), ukazuju na činjenicu da rulja nije homogena, da se sastoji od više manjih grupa koje su u međusobnoj interakciji i da pojedinci nisu sasvim lišeni ličnih interesa. Savremeni model poznat kao ESIM (Elaborated Social Identity Model), koji su razvili Rajčer, Druri i Stot, odbacuje pripadnost određenoj socijalnoj kategoriji pojedinca u rulji i bavi se različitim socijalnim identitetima.
Savremeni kompjuterski modeli i simulacije analiziraju ne samo ljudsko nego i ponašanje životinja u grupi, otkrivajući vrlo zanimljiva pravila. Poznata studija iz 2001. sa Univerziteta u Pensilvaniji, na ovu temu, uvodi tri faze u opis ponašanja rulje: proces organizovanja, privremeno okupljanje i razilaženje.
Mnoge od ovih pojavnih oblika danas vidimo i kod lavina na društvenim mrežama. No, za razliku od neartikulisane grupe koja srlja ulicom i razbija sve pred sobom, organizovane gomile koja hara nekim prostorom, ili pak pobesnele grupe navijača na stadionu, „internet rulja“ je fizički bezazlena.
Ali, ako je u 19. i 20. veku bilo jednostavno skloniti se u drugu ulicu ili ostati zaključan iza spuštenih roletni, danas se nije nimalo jednostavno izmaći poplavi nekog grupnog ponašanja na internetu. Pojedinac koga ne zanima tema koja je okupirala sve medije i društvene mreže, posebno onaj čiji se stav razlikuje od većinskog, nema mnogo izbora, osim da isključi sve uređaje oko sebe.
Slične pojave smo već videli i mnogo pre interneta – u ponašanju klasičnih medija. Često se događa da neka tema od javnog interesa potpuno okupira medijski prostor. U takvim trenucima obično se govori da je „otvorena afera“ , a sve televizijske emisije, naslovne strane novina i internet portala prenose istu priču, sa varijacijama i raznim uredničnim tumačenjima. Novinari se upinju da otkriju sve poznate i nepoznate detalje, a izveštači u grupama, poput klasične rulje, progone aktere priče. I onda, oluja utihne, sve prođe i tema potpuno iščili iz javnog prostora.
Konvencionalno objašnjenje kako je generator ovakvog uniformisanog ponašanja medija, koje podseća na lavinu, isključivo borba za tiraž i prestiž u medijskom prostoru, nije održivo. Mada počiva na novinarskim tradicijama sa kraja 19. veka, nadmetanje medija daje jako veliku snagu nekoj aferi, ali teško da je faktor uniformisanja.
Mediji bi, ekonomski posmatrano, mnogo veću dobit ostvarili šarolikom ponudom i segmentacijom vesti, ali to ne čine, dopuštajući da budu mobilisani u okviru onog što stručnjaci za odnose sa javnošću smatraju „kampanjom“. Sa druge strane, društvene mreže, gde se javlja isti sindrom, a gde pojedinci nemaju nikakve materijalne koristi od prenošenja iste vesti, pokazuju da je u korenu ovakvih fenomena isti socijalni mehanizam.
U istraživanju koje je za potrebe Vlade Velike Britanije sprovedeno na Univerzitetu Lids razjasnilo se zašto je tako lako manipulisati ruljom. Samo šest odsto pripadnika rulje je dovoljno da opredeli kretanje i ponašanje cele grupe. Ovaj nalaz ne važi samo za ljude nego i za životinje, kao što su rojevi insekata, jata riba ili ptica.
Verovatno najuticajnije moderno tumačenje kolektivnog ponašanja dao je Nil Smelser, američki sociolog sa Univerziteta u Berkliju, u Kaliforniji, koji je dao šest uslova neophodnih da se dođe do kolektivizacije nekog grupnog ponašanja. Ova vrsta istraživanja dragocena je, pre svega, vlastima koje prirodno, u raznim sistemima i sa različitim motivima, pokušavaju da kontrolišu kako mase tako i medije.
Kad je reč o grupama, stotine radova je napisano na temu kako miroljubiva i agresivna grupa ljudi reaguje na policijsku represiju, ali mnogo su zanimljiviji razni „socijalni patenti“ koji koriste (ne)intuitivna sredstva za kontrolu. Kako bi se, na primer, smanjili efekti panike, ponegde se u blizini vrata za evakuaciju postavlja stub koji usporava kretanje uspaničene gomile – ovo jednostavno rešenje ubrzava evakuaciju velikih prostorija za 30 odsto.
Istovremeno, razumevanje grupnog ponašanja i novih metoda za kontrolu rulje se ne koristi uvek na dobrobit pojedinca, radi njegove zaštite od posledica panike i stampeda, nego i za postizanje vrlo jasnih političkih i ekonomskih ciljeva. Manipulacija gomilom, propaganda i kontrola sloboda pojedinca oživljavaju u sve moćnijim socijalnim instrumentima.
Tako je, zapravo, pojava prvih internet političkih kampanja, izlazak političara i njihovih sledbenika na društvene mreže, kao širenje dometa medijskih kampanja, stvorilo teren za uniformisano ponašanje i samih internet korisnika. Lavina se potom lako pretvorila u rulju.
Šta se, nekad, negde, skrilo iza? Istražite više kroz Metahronike…