Роботизована сонда Кјуриосити ће у наредне две године истраживати површину Црвене планете у потрази за најважнијим одговором који ова планета крије – има ли живота на њој?
Текст: С. Бубњевић
У понедељак рано ујутру, свемирски робот Кјуриосити написао је на свом Твитер налогу „Безбедно сам слетео на површину Марса. ГЕЈЛ КРАТЕРУ, ЕВО МЕ!!!“
Том објавом, уз пратеће медијско саопштење америчке националне администрације за свемир и астронаутику (NASA), окончано је 13 неизвесних минута „замрачења“ током којих је роботизована сонда слетала на Марс и била искључена из комуникација.
У том периоду, роботизована сонда Кјуриосити (Знатижеља) извела је низ врло опасних, аутоматизованих маневара, током којих се пробила кроз атмосферу Марса и успорила од брзине од 20.000 километара на час до нуле.
Но, испоставило се да је слетела сасвим по плану – у пола шест ујутру у понедељак додирнула je тло у близини екватора планете Марс.
Прве фотографије ниске резолуције робот је послао одмах након слетања, а ускоро се очекују и оне много детаљније.
Тако је са очигледним успехом започела последња од бројних људских мисија на планети Марс. Инжењери NASA су је припремали пуних десет година и с обзиром на променљив успех досадашњих мисија на Марсу, беспрекорно слетање ове сонде је изазвало одушевљење широм света.
Роботско возило Кјуриосити је тешко око једне тоне и опремљено најсавременијом комуникационом и истраживачком опремом.
Научна лабораторија Марс „Кјуриосити“, што је пуни назив ове сонде, до Црвене планете је путовала бродом Одисеј, који је превалио пут од 570 милиона километара и који сада кружи у Марсовој орбити, као веза сонде са Земљом.
Назив мисије је очигледно одлично одабран, јер Марс, као најближа планета Земљи, непрекидно побуђује управо то – знатижељу. Пре свега због кључног питања које постављамо гледајући у свемир.
Наиме, управо ће роботизована сонда Кјуриосити у наредне две године истраживати површину у потрази за најважнијим одговором који ова планета крије – има ли живота на њој?
Веровање у Марсовце започиње још у 19. веку и то због једне астрономске грешке. Наиме, директор Миланске опсерваторије, Ђовани Скјапарели (1855–1916) посматра Марс кроз телескоп и 1877. године наједном примећује да на Марсу постоје „канали“, за које погрешно претпоставља да служе за наводњавање.
Даља истраживања предузима астроном Персивал Лоуел, који годинама покушава да сазна ко је направио канале на Марсу. Касније, кад су направљени јачи телескопи, испоставља се да су канали на Марсу само велики кањони међу планинама који су природно настали.
Но, потрага за Марсовцима и животом на овој планети одавно постаје не само опсесија за астрономе него и опште место савремене културе.
Шта ће нам јавити Кјуриосити? Има извесне ироније да је пун век касније, потрагу за животом човек потпуно препустио машини – једном роботу. Хоће ли вест и о томе прво бити објављена на Твитеру?
Погледајте видео Седам минута тријумфа.