Истраживање рађено у Италији показује да након сто пете године шанса да ће неко дочекати следећи рођендан постаје 50 одсто
Текст: Анђела Мрђа
Колико је дуг људски век? Најчешћа граница коју успостављају научници налази се између 115 и 125 година. Према анализама бројних светских таблица морталитета, живот након 125. године не постоји. Ипак, најновије истраживање преиспитало је постојећа научна уверења и дошло до нових закључака.
Тим предвођен демографкињом Елизабет Барби са Сапјенца Универзитета у Риму и статистичарем Франческом Лагоном, недавно је објавио резултате свог истраживања у научном часопису Science према којима се шансе за смрћу код старих људи повећавају, али само до одређене границе. Истраживање рађено на узорку од скоро 4000 Италијана старих 105 или више година, показује да након сто пете године могућност да ће неко дочекати следећи рођендан постаје 50 одсто и са сваком наредном годином остају исте. Дакле, ризик од смрти постепено се повећава током читавог живота и око тога се данас слаже највећи број научника. Но, према мишљењу ових истраживача у једном тренутку позне старости он стаје, те је други део овог закључка међу стручном јавношћу изазивао бројне расправе.
Коментаришући резултате поменутог истраживања, један француски демограф, помало цинично, закључује да би то за најстарију баку света, Јапанку Чијо Мијако, стару 117 година, значило да ће доживотно имати 50 одсто шанси да дочека нов рођендан. Ако се оде још даље, макар математички гледано, Чијо Мијако моћи ће да живи и бесконачно.
Због две јасно подељене струје мишљења међу истраживачима, ово питање и даље је центар бројних стручних расправа. О томе шта се дешава након деведесетих, а тек након стоте године, развијене су бројне теорије. Једна од њих заснована је на истраживању генетичара Џона Виџа и његових колега са Медицинског факултета Алберт Ајнштајн у Њујорку који су закључили да је људски век са Францускињом Жан Калмен која је 1997. преминула у својој 122. години, доживео врхунац и израчунали да је највише што би наредни светски рекордер могао да доживи старост дубока 125 година.
Други пак сматрају да Италија не може бити репрезентативна за остале земље с обзиром да се налази међу државама са највећом стопом стогодишњака по глави становника на свету. Они наглашавају да је пре доношења оваквих закључака најпре неопходно извршити глобалну анализу. Ипак, пуно је доказа да се дужина живота људи не може ограничити нити израчунати на основу досадашњих статистичких података и примера из прошлости.
На свету трентуно живи око 500.000 људи старих 100 и више година. С обзиром да се овај број непрестано повећава и да ће се према прорачунима сваке наредне деценије готово дуплирати, истраживач Џуп Бир са Интердисциплинарног демографског института у Холандији закључује да би повећање броја уписаних у ”клуб 100+” требало да допринесе повећању старости најстарије особе на свету за отприлике једну годину по деценији.
Са друге стране генетичар Зикфрид Хекими са Универзитета Макгил у Монтраелу, тврди да ћелије у људском организму у једном тренутку долазе до тачке након које механизам за обнављање почиње да неутралише сва нова оштећења. Слично томе, недавно истраживање на мозгу старијих људи показало је да се нервне ћелије у старости обнављају у истој мери као и код младих што је побило дотадашње тврдње о необновљивости нервних ћелија у позним годинама.