Риба чистач недавно је прошла стандардни тест самопрепознавања – и тиме се придружила омањем, ексклузивном клубу оних који то могу
Фото: Wikipedia
Текст: Ивана Николић
Светска научна заједница али и лаици и љубитељи животиња су, све до пре неколико недеља, били убеђени да могућност препознавања себе самог у огледалу имају искључиво сисари и птице. Међутим, недавно их је студија тима истраживача са јапанског Осака Сити Универзитета и немачког Макс Планк Института за орнитологију разуверила, уз тврдњу да ову могућност имају и тзв. рибе чистачи, мајушне рибе које имају сићушан мозак, које се хране паразитима и мртвом кожом са тела других риба и за које се зна да су релативно интелигентне и дружељубиве.
Како је тим, предвођен биологом Масаноријем Кодом, дошао до закључка да су рибе чистачи, ипак, чланови ексклузивног тима? Они су, наиме, спровели класичан тест визуелног самопрепознавања који се још назива и mirror self-recognition test, који се састоји у томе да се на субјекте стави некакав знак и да они потом буду изложени свом одразу у огледалу. Начин на који животиња реагује на свој одраз и необичан, нови знак на свом телу открива да ли она препознаје себе или не. Примера ради, када је о људима реч, истраживања су показала да бебе могу да схвате да гледају у себе и у неку чудну појаву на свом телу – најчешће је то траг боје на челу – са око 18 месеци старости.
Кода и његов тим су поставили огледала у десет резервоара, а у сваком од њих била је по једна риба чистач. Тим је пратио какао ће оне реаговати на своје одразе, и врло брзо приметио да је већина риба почела да се понаша неуобичајено према свом одразу – најчешће тако што би брзо одјурила од огледала. Кодијев тим каже да су у овој фази рибе схватиле да не гледају у неког другог, већ у себе.
Следећи корак био је да рибе добију неки траг на свом телу, а то су биле обојене гумене линије на деловима тела које су оне могле да виде искључиво у огледалу. У овом случају, Кодин тим се одлучио да то место буде њихово грло. Када су рибе виделе себе и обојене тачке у огледалу, трудиле су се да се отарасе тих непознатих трагова, и то трљајући своја тела о површину резервоара у коме су се налазиле. Риба чистач која трља грло је понашање коју истраживачи нису никада раније приметили код ове врсте риба. Студија је утврдила да су се рибе чистачи – и то 3 од 4 – понашале на овај начин само када су имали видљиве, обојене трагове на телу и када су се налазиле испред огледала.
Коментаришући налазе студије, Кода је рекао да, када је први пут видео рибе чистаче да се овако понашају био је „веома, веома изненађен… и веома, веома срећан“.
Ипак, Кодин тим каже да ови резултати имају озбиљне импликације по сам тест. „Овај изванредни налаз представља изазов за наше тумачење теста самопрепознавања – да ли прихватамо да промене у понашању, које се сматрају доказом самопрепознавања код других врста, подразумревају да су рибе свесне себе? Или закључујемо да ови обрасци понашања имају основу у неком когнитивном процесу пре него ли у самопрепознавању?“
Гордон Гелап, еволуциони психолог са Стејт Универзитета у Њујорку – који је и осмислио mirror self-recognition test – сматра да тест не доказује да су ове рибе свесне себе.
„Постоје само три врсте за које имамо необориве, ригорозне, експерименталне, изводљиве доказе за самопрепознавање у огледалу. И те врсте су шимпанзе, орангутани и људи“, каже Гелап.
Он објашњава да су трагови на врату риба намерно били браон боје, дизајнирани да личе на ектопаразите, што је значајно променило тест јер су чистачи „опседнути“ овим организмима. Као алтернативно објашњење, Гелап каже да су чистачи једноставно реаговали на другу рибу, охрабрујући је да се отараси паразита.
„За разлику од шимпанзи, који могу да препознају себе у огледалу, кладим се да – да су чистачи били означени лако уочљивим, непознатим траговима који нису личили на ектопаразите – ниједан од резултата објављених у студији не би био исти“.
Он, ипак, одаје признање истраживачима за труд који су уложили, и додаје да би, ако су ове рибе заиста свесне себе, он био „апсолутно изненађен“.