Бертран Расел, један од утемељивача аналитичке филозофије и непоколебљиви хуманиста, у Њујорку је доживео неке од најтежих тренутака у својој каријери
Текст: Љиљана Илић
Мапа: Стефан Унковић
Временска тачка у којој Бертран Расел стиже у Њујорк је 1940. година. Чувени енглески филозоф, математичар, логичар, историчар и друштвени реформатор, у Њујорк стиже након ангажмана на Универзитету у Чикагу. Његов боравак у Њујорку пропраћен је скандалом – након јавног притиска због ставова о сексуалном моралу изнесеним у неколико књига, он добија отказ.
Добитник Нобелове награде за књижевност (1950), писац књига и свестрани филозоф, у Њујорку добија титулу „морално неподобног“. Судија који је водио случај био је ирски католик Џон Мекгијан, који је на основу Раселових полазишта у књигама О образовању, У шта верујем, Образовање и савремени свет и Брак и морали донео закључак да је Расел „неподобан за подучавање филозофије“. У овим књигама Расел је, између осталог, заговарао секс пре брака.
Суд доноси пресуду којом Раселова жалба бива одбијена, а тадашњи градоначелник Њујорка Ла Гвардија укида средства из буџета за његову позицију на Универзитету. Многи интелектуалци, које је предводио Џон Дјуи, протестовали су због оваквог третмана. Ајнштајнов славни афоризам: „Велику умови су увек наилазили на насилну опозицију од стране медиокритетских умова“, настао је управо у његовом отвореном писму подршке Раселу. Дјуи је заједно са Хорасом М. Каленом објавио збирку чланака о овој афери под називом „Случај Бертран Расел“.
Расел се убрзо придружио Фондацији „Барнс“, где је разноврсној публици држао низ предавања о историји филозофије. Ова предавања послужила су као основ за његову књигу Историја западне филозофије, први пут објављену 1946. године. Историја западне филозофије је постала најпродаванија књига 20. века из области филозофије и неприкосновена као увод у западну филозофију. После разлаза са Барнсом, Расел се из Америке поново враћа у Европу.
Расел се данас углавном сматра једним од утемељивача аналитичке филозофије, а бавећи се готовo свим областима ове науке, најплоднији је био на пољу метафизике, филозофије и логике математике, филозофије језика, логике и епистемологије.
Расел и хуманизам
Расел је познат као оснивач и вођа познатог „Преког суда“ у коме су били осуђивани сви злочини САД у Вијетнамском рату током педесетих и шездесетих година двадесетог века. Иако је током живота наилазио на осуде као критичар сваке врсте доминације произашле из власништва, државе или у области међурасних и међуполних односа, Расел никада није одступио од борбе за боље и хуманије друштво: једно време је предеседавао Међународном суду за утврђивање ратних злочина у Вијетнаму. Чак је и у позној старости наступао као ангажовани хуманиста: у 89. години је затворен као вођа и учесник антинуклеарних демонстрација. Умро је у 98. години, а његов пепео расут је у планинама Велса.