Након дуге историје истраживања емоција и њихове повезаности са телом, анимирани филм Inside Out покреће нова питања
Текст: Јована Николић
Најновији анимирани филм ”У мојој глави” (енгл. Inside Out), који је приказан на недавно завршеном Канском фестивалу, изазива пажњу не само љубитеља филмова, већ и научника. Редитељ и сценариста, Пит Доктер наглашава да тим није радио на томе да човекова унутрашња дешавања прикаже на научан већ метафоричан начин.
Ипак, чланови тима су консултовали психологе о различитим теоријама које се баве људским умом, а филм ће вероватно покренути многа питања и размишљања код оних које интересује ова област.
Филмска прича прати свакодневни живот једанаестогодишње девојчице приказујући паралелно и шта се дешава у њеном уму. У филму су на апстрактан начин приказани свест, памћење, краткорочна и дугорочна меморија, а главни ликови су емоције које су представљане као недефинисана створења чији изглед симболично приказује о којој емоцији је реч.
На духовит и поједностављен начин је приказано како су емоције повезане са спољним светом, како утичу на наше активности и сећања, а за филм је изабрано пет емоција које су базичне према теорији Пола Екмана. У филму се појављују страх, туга, љутња, радост и гађење, а на Екмановој листи се налази још и изненађење које су аутори филма изоставили, како кажу, из техничких разлога.
Пол Екман је амерички психолог најпознатији по изучавању повезаности емоција и фацијалне експресије. Екман схвата емоције као феномене који су обликовани и културом и урођеном природом, а од самог почетка бављења овим феноменом занимало га је како су емоције повезане са физиолошким процесима у мозгу. Осим значајног рада у области фацијалне експресије, велики допринос психологији Екман је дао својом теоријом о базичним емоцијама од којих је свака скуп сродних стања.
Неки од Екманових критеријума по којима су главни јунаци филма ”У мојој глави” сврстани у базичне емоције су: њихово присуство код примата, карактеристични универзални сигнали, карактеристична физиологија, универзалност догађаја који им претходе, нагло јављање и кратко трајање, аутоматска процена ситуације.
Екман назива љутњу, страх, одвратност, радост, тугу и изненађење базичним емоцијама желећи да тим изразом истакне и улогу еволуције у њиховом настанку али и функцију коју имају у савременом свету у животу сваког појединца.
Дарвин и емоције
Човек је o емоцијaма, као веома важном делу живота, размишљао још од античких времена. Различите области човековог делања, а пре свега уметност, кроз историју су имале за циљ произвођење различитих емоција и подизање свести о њима. Са друге стране, наука је више пута мењала свој однос према овом феномену који је неопипљив, превише личан и субјективан па је он често посматран као супротност разуму. Одвајање психологије као посебне научне дисциплине довео је до једног другачијег приступа овој страни човекове личности.
У време настанка психологије, емоцијама се бавио и Чарлс Дарвин који је у својој књизи ”Изражавање емоција код човека и животиња” из 1872. дошао до закључка да су оне биолошки урођене и заједничке припадницима различитих културних средина, али и врста. Десетак година касније настаје чувена Џејмс-Лангеова теорија која је позната као прва физиолошка теорија емоција.
Џејмс и Ланге су били свесни да се приликом јављања емоција догађају бројне телесне промене, али још увек нису говорили о променама у мозгу.
Ипак, њихова теорија је имала јак утицај на будуће генерације научника па тако тридесетих година двадесетог века расте интересовање неуронаучника за проналажење одговора како се емоције као апстрактни ентитети испољавају у мозгу као најважнијем физичком органу. Проучавање емоција коначно постаје посебна дисциплина психологије шездеестих година двадесетог века, а истраживачи почињу све више да се баве њиховом биолошком основом.
Страх и љутња
Нема сумње да емоције имају биолошку основу и да их прати активирање бројних неуролошких и физиолошких механизама. Овакви закључци су довели до тога да велики број савремених психолога посматра емоције као производ еволуције, а њихово присуство код човека кроз векове тумачи као корисно за опстанак врсте.
Страх је у еволуцији имао велики значај јер свет је одувек био опасно место за живот, а ова емоција омогућава човеку, као и другим врстама, да реагују брзо и заштите се. Област мозга која је најзначајнија за емоције и са њима повезане активности је амигдала, а чине је две међусобно повезане жлезде. Она, између осталог, има велику улогу у настајању страха. Примајући чулне податке утиче на хормоне и читаво тело омогућујући му да брзо одговори на опасност чак и пре него што човек постане свестан да ли опасност стварно постоји.
Када човек види опасну животињу у зоолошком врту, његово тело аутоматски реагује и јавља се страх, а тек касније свест обрађује чулне податке и он постаје свестан да је вероватноћа да га животиња нападне занемарљиво мала. Амигдала је омогућила човеку да на опасност реагује брзо и без размишљања, а други делови мозга обрађују информације спорије дајући им значење што доводи до промене понашања ако схватимо да ситуација није опасна.
Адаптивна функција љутње је такође повезана са самоодбраном. При овој емоцији амигдала покреће реакцију која може да буде импулсивна и несвесна јер љутња се јавља када је човек потенцијално угрожен. Развој друштвеног живота је довео до промена ове емоције и активности које покреће јер у заједници човек мора да води рачуна и о другима, али ипак животињска љутња често подсети човека на његово порекло.
Дуго је владало мишљење да су значења изражавања емоција одређена културом и да нису универзална за све људе. Међутим, развој антропологије довео је до нових сазнања. Зато је Екман закључио да су за шест базичних емоција експресије универзалне јер их чланови различитих заједница тумаче на исти начин
Гађење, туга и радост
Гађење је Дарвин описао као одбојну рекацију која је пре свега повезана са чулом укуса, а затим и са било чиме што проузрокује сличан осећај. Схватање ове емоције се до данас није много променило. Испитаници у савременим испитивањима као ствари према којима имају гађење најчешће наводе храну, а чак и у филму ”У мојој глави” гађење има облик броколија.
Истраживања су показала да се приликом било које врсте гађења активира део кортекса који активирају непријатни укуси и мириси. Према еволуционистичким теоријама, гађење је најпре настало као реакција на храну како би се човек заштитио од хране која може да га угрози, а временом се ова емоција пренела и на друштвени живот па савремен човек осећа гађење према различитим друштвеним појавама које могу да буду штетне за њега.
Адапативна функција туге се огледа у рефлексији након губитка нечега што нам је значајно. Она омогућава човеку да учи из својих грешака, да након губитика направи паузу и размисли о ономе што му је битно и о даљим плановима. Међутим тугу као тренутну емоцију треба разликовати од сличних стања која трају дуже и могу имати негативан утицај на човеково здравље.
Радост спада у позитивне емоције које истраживачи најчешће посматрају као читаву групу јер је тешко направити разлику међу њима, а овим емоцијама су посветили знатно мање пажње него негативним. Разлог може бити то што негативне емоције утичу на опстанак и еволуцију директно омогућујући човеку да се брани, док адаптивну функцију позитивних емоција није лако уочити.
Ипак, позитивне емоције имају дугорочнији утицај на човека изграђујући његову личност и реакције које трају дуже од пролазних стања и могу се искористити у будућности. Осим тога, под утицајем радости људи постају креативнији, здравији и више укључени у друштво што несумњиво доприноси њиховом опстанку.
Схватање биолошке основе емоција је само један корак ка схватању њихове улоге у човековом животу. Данас се њиховим проучавањем баве бројне научне дисцплине али и многе друге области човековог делања. Трудећи се да упозна емоције, човек покушава и да научи како да их контролише и какву му поруку шаљу. У еволуцији проучавања емоција најновији корак је њихово приказивање на духовит начин у цртаном филму.