Укључење приватног сектора у трку до Марса би свакако требало да оживи пројекте на којима се већ ради. Како уопште стићи на Марс?
Пише: Борис Клобучар
„Марс 2023. Потребни насељеници“, пише на једној од веб-страница која нас позива да будемо пионири колонизације, први људи који ће закорачити на тло Црвене планете. Међу бројним разлозима за овакво небеско путовање, као што су решавање проблема пренасељености, глади, болести, ипак, некако највише инспирише добра стара радозналост.
Одавно је очигледно да путовање до нама суседне планете није тема само научне фантастике. Ово, ипак, не значи да је задатак једноставан. Напротив, постоји велики број препрека и питања на које морамо дати одговоре уколико желимо да се упутимо ка Марсу. Током слања последње научне лабораторије на Марс 2011–2012 године научници из НАСА су приметили да би овакво путовање представљало високи здравствени ризик због велике количине космичких зрака и другог јонизујућег зрачења.
Поред тога, мања гравитација има негативан утицај на кардиоваскуларни систем, прилагођен за услове на нашој планети. Промена атмосфере може проузроковати пад имуног система, губитак вида, па чак и пореметити организацију ћелија организма. Управо због ових ризика астронаути морају бити беспрекорног здравља и добро заштићени у својим свемирским бродовима.
Свемирска царина
Да ли нам је потребан пасош како би се упутили на Марс? И ван наше планете, као и на њој, морају важити правила. Истина, само свемирско право (термин space law) далеко је од завршеног и постоји много недефинисаних зона, али велики број земаља је потписало декларацијe које дефинишу маргине овог закона. У пет најважнијих докумената (које су објединиле Уједињене нације) између осталог се утврђује да ниједна држава или лице не може имати суверенитет над територијом ван наше планете.
То значи да, уколико сте купили део површине на Месецу или дали име некој звезди – жао нам је, али бацили сте новац. Поред тога, забрањена је било каква употреба свемирског програма у војне сврхе, сви прикупљени подаци или материјали са истраживања морају бити објављени и доступни научницима широм света и све мисије морају бити транспарентне за јавност. Очигледно је ипак да, како расте потенцијал искоришћавања свемира, туристички и индустријски, тако настаје потреба за дефинисањем свемирских закона.
Ни сам пут до Марса није једноставан. Количина енергије, тј. горива, потребна да би се стигло до одредишта је огромна и свој минимум достиже сваких 26 земаљских месеци. Тада су планете у одговарајућем положају и управо у таквим приликама се планирају мисије, али ни то нам не гарантује да можемо успети да допутујемо са довољно горива за повратак.
Треба имати у виду и да би морали да чекамо нових 26 месеци на повратак кући. То је заиста дуг период и будући путници морају бити психолошки изузетно стабилни. Астронаути пред много краћа путовања пролазе ригорозне тестове како би се утврдила њихова способност за боравак у свемиру.
Пројекат Аурора
Већ средином двадесетог века научници и ентузијасти су говорили о путовању на Марс. Неколико америчких компанија, укључујући General Dynamics и Lockheed Missiles and Space Company, разматрали су ову идеју још 1962. године, као део пројекта америчке свемирске администрације под називом EMPIRE. Након успеха APOLO мисије, тим научника је предложио коришћење SATURN 5 млазњака са нуклеарним погоном, као на Аполу, који би се саставили у ниској земљиној орбити са остатком брода.
Овај пројекат никада није заживео. Совјетски Савез је као одговор на упешно слетање на Месец кренуо развијање пројекта трогодишњег путовања око Марса и Венере, међутим ни ова идеја није видела светлост дана, због неуспеха N-1 ракете која је требало да буде погон брода.
Од 2001. Европска свемирска агенција развија пројекат Аурора према ком би до 2033. године први човек требао да корача по Марсу. Њихов план је да у првој деценији роботи раде посао за нас, испитују површину и прикупљају податке, а 2024.године се планира ново путовање на Месец са људском посадом. Нажалост опстанак ове мисија је доведен у питање због недостатка средстава и малог броја земаља које учествују у пројекту.
Како је сам повратак на Земљу проблематичан и скуп, постоје иницијативе за једнократно путовање до Марса. Међу најконкретнијима је „Mars to stay“, из 2006.године која предлаже да први астронаути који одлете до друге планете – тамо и остану. Један од заговорника ове мисије је други по реду човек који је крочио на површину Месеца – Едвин Баз Олдрин.
Летелица која слети на површину би била рециклирана у прву насеобину, а роботи би пре тога припремили терен. У првом путовању би се нашли брачни парови волонтери од 30 до 35 година старости, а касније и сви остали који би се пријавили. Неопходни ресурси би се астронаутима слали са Земље све док не буде могуће прилагођавање атмосфере и услова за живот на другој планети.
Приватни посао
Ни приватне иницијативе не изостају када је у питању напредак човечанства. Од 2012.године холандски бизнисмен Бас Ландроп започиње кампању трајног насељавања Марса. Његова идеја је да до 2016. лансира комуникациони сателит за везу између две планете, а да до 2023.тамо буду настањени први људи. Преко своје организације, овај предузетник прикупља новац и планира да путовања финансира уз помоћ медија – као један велики телевизијски пројекат приказивања колонизације Марса.
Пријаве на веб страници мисије су отворене и већ је преко 30 000 људи на листи чекања. С друге стране, амерички мултимилионер Денис Тито, први свемирски туриста, организује своје путовање. Тито тражи један брачни пар који би са њим кренуо на путовање око Марса 2018. године када се планете позиционирају тако да је пут најкраћи, а почетне трошкове, који се процењују на око милијарду долара, би сносио управо он.
Иста она радозналост која је натерала Галилеа Галилеја да погледа у небо, Исака Њутна да проучава кретање објеката, Армстронга и Олдрина да скакућу по површини Месеца, радозналост која гура човечанство напред, у даљи развој, еволуцију, напредак. Ако данас имамо роботе–лабораторије који већ увелико корачају (или се барем котрљају) по површини Марса, зашто ускоро не бисмо могли и ми?
Укључење приватног сектора у трку до Марса би свакако требало да оживи пројекте на којима се већ ради како би постигли још један од циљева човечанства. Оно о чему смо читали и гледали у делима научне фантастике све мање представља маштарије и постаје стварност. Да истражимо непознато, храбро закорачимо тамо где нико до сада није.За неколико деценија посматраћемо излазак два месеца и дивити се лепотама мало другачијег неба у вечерњим часовима.
