Колико животињских врста данас изумире и хоћемо ли спасити неке од њих?
Текст: Марија Видић
Колико ли је само научнофантастичних филмова обрадило тему о последњем човеку на Земљи који је једини (или бар он тако мисли) преживео катаклизму? За разлику од неуверљивих глумаца и режисера, који тек ретко успеју да нас „увуку у причу“, идеја о последњој животињи, јединки своје врсте на читавој планети, заиста је тужна.
Таквих јединствених, или оних малобројних примерака нађе се много. Наука има чак и неколико назива за њих, као на пример – терминарх.
Један такав терминарх је пуж Аchatinella apexfulva. Овај тропски мекушац са врхом кућице обојеним у јарко жуту боју, који је некада настањивао Хаваје пењући се по дрвећу, крајње је угрожен јер у дивљини већ дуги низ година није уочен ниједан примерак. Последњи који живи, дане проводи у лабораторији и научници му не предвиђају баш никакву будућност.
На листи Међународне уније за очување природе која води рачуна о угроженим врстама постоји више нивоа угрожености, а једна од њих, најалармантнија, је такозвана црвена листа на којој је тренутно око 2500 врста. То су врсте чији је опстанак под великим знаком питања. А како ствари стоје, и којом брзином врсте изумиру, јасно нам показује податак да је на црвеној листи 16 година раније било значајно мање животиња – 854.
На овој листи налазе се сасвим сигурно и животиње које су већ нестале, али се оне не померају на листу изумрлих све док се то сасвим поуздано не докаже исцрпним потрагама.
Можда је ипак најупечатљивија категорија изумрлих у дивљини – примерака са листе има, али они живе у заточеништву, под човековим надзором. Таквих врста је прошле године било 39. На тој листи има риба, жаба, пужева, јелена, птица…
Једна од познатијих је птица Миту миту (Alagoas curassow) која је некада давно настањивала брзонестајуће шуме Бразила, а данас живи свега око 130 примерака, и то у заточеништву. Половином 20. века масовно су зарад стварања плантажа шећерне трске уништаване шуме у којима је Миту миту живео, па је у то време процењивано да је у дивљини преостало тек око 60 ових птица сјајног црног перја. Уз то, ради се о радо ловљеној врсти, па се верује да је последњи примерак који је живео у дивљини управо уловљен, односно убијен половином 80-тих година.
У заточеништву ове птице живе од 1977. године, а њихов број се у последњих деценију и по значајно повећао, на око 130, што даје наду да би једног дана, можда, поново биле враћене у природу. Наиме, ових 130 примерака у „приватној режији“ живи у две одвојене популације, а већ је одабрана територија коју би они у будућности могле да настане, што је било врло поблематично решити с обзиром да су њихова природна станишта сасвим уништена. Такође, постоји бојазан да би тек сада, као готово изумрле, ове птице постале скупа и тражена ловина.
Мора се ипак рећи и да, иако је неизвесна, судбина ових птица, за разлику од многих других, ипак можда и може имати срећнији крај. Врсте изумиру сваког дана, а уз бројне сасвим природне разлоге, ипак претежу они у којима је човек умешао своје прсте, мењајући климу, уништавајући станишта и изворе хране.