Koliko životinjskih vrsta danas izumire i hoćemo li spasiti neke od njih?
Tekst: Marija Vidić
Koliko li je samo naučnofantastičnih filmova obradilo temu o poslednjem čoveku na Zemlji koji je jedini (ili bar on tako misli) preživeo kataklizmu? Za razliku od neuverljivih glumaca i režisera, koji tek retko uspeju da nas „uvuku u priču“, ideja o poslednjoj životinji, jedinki svoje vrste na čitavoj planeti, zaista je tužna.
Takvih jedinstvenih, ili onih malobrojnih primeraka nađe se mnogo. Nauka ima čak i nekoliko naziva za njih, kao na primer – terminarh.
Jedan takav terminarh je puž Achatinella apexfulva. Ovaj tropski mekušac sa vrhom kućice obojenim u jarko žutu boju, koji je nekada nastanjivao Havaje penjući se po drveću, krajnje je ugrožen jer u divljini već dugi niz godina nije uočen nijedan primerak. Poslednji koji živi, dane provodi u laboratoriji i naučnici mu ne predviđaju baš nikakvu budućnost.
Na listi Međunarodne unije za očuvanje prirode koja vodi računa o ugroženim vrstama postoji više nivoa ugroženosti, a jedna od njih, najalarmantnija, je takozvana crvena lista na kojoj je trenutno oko 2500 vrsta. To su vrste čiji je opstanak pod velikim znakom pitanja. A kako stvari stoje, i kojom brzinom vrste izumiru, jasno nam pokazuje podatak da je na crvenoj listi 16 godina ranije bilo značajno manje životinja – 854.
Na ovoj listi nalaze se sasvim sigurno i životinje koje su već nestale, ali se one ne pomeraju na listu izumrlih sve dok se to sasvim pouzdano ne dokaže iscrpnim potragama.
Možda je ipak najupečatljivija kategorija izumrlih u divljini – primeraka sa liste ima, ali oni žive u zatočeništvu, pod čovekovim nadzorom. Takvih vrsta je prošle godine bilo 39. Na toj listi ima riba, žaba, puževa, jelena, ptica…
Jedna od poznatijih je ptica Mitu mitu (Alagoas curassow) koja je nekada davno nastanjivala brzonestajuće šume Brazila, a danas živi svega oko 130 primeraka, i to u zatočeništvu. Polovinom 20. veka masovno su zarad stvaranja plantaža šećerne trske uništavane šume u kojima je Mitu mitu živeo, pa je u to vreme procenjivano da je u divljini preostalo tek oko 60 ovih ptica sjajnog crnog perja. Uz to, radi se o rado lovljenoj vrsti, pa se veruje da je poslednji primerak koji je živeo u divljini upravo ulovljen, odnosno ubijen polovinom 80-tih godina.
U zatočeništvu ove ptice žive od 1977. godine, a njihov broj se u poslednjih deceniju i po značajno povećao, na oko 130, što daje nadu da bi jednog dana, možda, ponovo bile vraćene u prirodu. Naime, ovih 130 primeraka u „privatnoj režiji“ živi u dve odvojene populacije, a već je odabrana teritorija koju bi oni u budućnosti mogle da nastane, što je bilo vrlo poblematično rešiti s obzirom da su njihova prirodna staništa sasvim uništena. Takođe, postoji bojazan da bi tek sada, kao gotovo izumrle, ove ptice postale skupa i tražena lovina.
Mora se ipak reći i da, iako je neizvesna, sudbina ovih ptica, za razliku od mnogih drugih, ipak možda i može imati srećniji kraj. Vrste izumiru svakog dana, a uz brojne sasvim prirodne razloge, ipak pretežu oni u kojima je čovek umešao svoje prste, menjajući klimu, uništavajući staništa i izvore hrane.