Невероватној способности ума да оздрави тело нису сви људи подложни, нити на исти начин реагују на третман плацебо лековима
Текст: Марија Видић
Мучи вас главобоља? Попијте ову таблету. Или, још боље, попијте две, брже ће да вас прође. Није потребно да знате да је у таблети само шећерни прах.
Плава пилула боље делује од розе, а што вас глава више боли, пре ће лек почети да делује. Ова пилула свакако има много дуже дејство од оних које сте до сада узимали. Доктор је иначе веома заинтересован за ваш случај. Зна тачно како је тешко подносити главобоље, јер је и његова супруга патила од истих. Разуме да оне утичу на ваш посао и породични живот, али, зна и како да вас излечи.
Ипак, можда је боље да вам не помиње споредне ефекте плавих пилула. Многе пацијенте је од њих болео желудац, али се лекар нада да ће вас ипак то заобићи.
Неким људима овакав сценарио заиста би помогао да се реше главобоље, бар на неко време, али би се много њих уједно пожалило на болове у стомаку, без обзира на то што су заиста попили само шећерни прах. Јер, плацебо ефекат може имати и позитивно и негативно дејство. Код неких људи, на пример, пејсмејкер који није укључен може да помогне рад срца једнако као и функционалан апарат. Али ако се морфијум да пацијенту без његовог знања, имаће много слабије дејство.
Због свега овога, истраживачи сматрају да плацебо може бити моћно оружје у рукама лекара, које помаже, уз праве лекове, оздрављење пацијента. Они, међутим, наглашавају да је можда још већа корист од онога што називају „манири крај болничке постеље“ – начин на који се лекар обраћа пацијенту и како се односи према његовој болести.
Убеђивање пацијента
Реч плацебо долази из латинског језика и значи „удовољићу“ од placeo – „ја удовољавам“, а први пут се помиње у латинском преводу Библије.
Године 1811. ова реч ушла је већ у Медицински лексикон Хупера и Квинсија, где се наводи да је то било који лек направљен тако да више удовољи пацијенту, него да овај има користи од њега.
Прво истраживање плацебо ефекта обавио је у 18. веку Џон Хејгарт који је испитивао дејсто популарног лековитог средства названог Перкинсов трактор америчког лекара Елише Перкинса (1741–1799). Доказао је да је неефикасан тако што је упоредио резултате лечења Перкинсоновим трактором са резултатима које даје лажни лек. Испоставило се да једнако добро (лоше) лече.
Плацебо ефекат додатно је проучио француски фармацеут Емил Куе почетком 20. века. Док је радио као апотекар, имао је обичај да убеђује купце у ефикасност лекова и оздрављење. Нека од својих запажања искористио је у будућим истраживањима, а наставио је и даље да се бави проучавањем плацебо ефекта када је 1913. основао Лоријен друштво за примењену психологију и 1920. написао књигу Самоконтрола кроз свесну аутосугестију.
Током 20. века раширена је употреба плацебо ефекта у лечењу, као нужна обмана. Осим тога, лекари веома често нису ни у могућности да понуде пацијенту лек за који поуздано знају да ће да га излечи. Плацебо ефекат је први пут дефинисан у часопису „Лансет“ 1920. године, када је Т. Ц. Грејвс написао да плацебо ефекат лекова има стварни психотерапеутски ефекат.
У другој половини 20. века више се говорило о позитивном, односно скептичном односу лекара према развоју тока лечења код пацијента, па се дошло до закључка да оптимистични лекари имају много више успеха.
Већ 1960. плацебо је постао обавезан део тестирања лекова и медицинских средстава.
Невероватна способност ума да оздрави тело ипак веома варира у зависности од врсте симптома. Ако су они субјективни, као на пример бол, плацебо може много да помогне. Међутим, када су у питању мерљиве вредности, као на пример показатељи снаге инфекције која је захватила организам, или висина крвног притиска, плацебо није добро решење. Постоје, с друге стране, докази да се захваљујући плацебо ефекту могу променити нивои појединих хормона.
Индивидуалне реакције
Плацебо иначе нема ефекат на све људе. Процењује се да на њега реагује у просеку око 35 одсто људи, мада та бројка може да варира у зависности од ситуације, па некад не реагује нико, а некада баш сви који су му изложени. Истраживања су, на пример, показала да након денталне операције на плацебо аналгезију реагује 39 одсто људи, док је у случају зарастања коже на руци реаговало 56 одсто тестираних. Занимљиво је, међутим, још једно поређење: пацијентима којима је без њиховог знања дат морфијум реаговали су у сличном проценту у ком људи иначе реагују на плацебо. Само 36 одсто осетило је да су болови утихнули пошто им је тајно дато 4 mg морфијума, док је након што су примили 6 mg морфијума, око 50 одсто тестираних осетило олакшање.
Познато је да деца, на пример, много боље реагују на плацебо, али да особе оболеле од Алцхајмерове болести губе способност да реагују на плацебо јер немају ни способност да поседују очекивања, за шта је задужен предњи део фронталног режња мозга. Овај део мозга задужен је за планирање комплексног когнитивног понашања, доношење одлука, усклађивање друштвеног понашања итд.
Да ли ћемо реаговати на плацебо веома зависи и од наше мотивације и очекивања, а затим и онога што лекари називају „соматски фокус“ – фокусирање на симптоме које осећамо и који према нашем очекивању треба да нестану.
Плацебо ефекат користи се у испитивању ефективности дејства нових лекова и третмана. У клиничким испитивањима ефекат је свакако слабији него иначе, јер пацијенти знају за могућност да нису заиста добили прави лек. Осим тога, с обзиром на то да jе реч о леку који се тек тестира, могуће је да ни он сам по себи нема дејство. Занимљиво је, на пример, да ће пацијент који је добио плацебо лек под одређеним називом и реаговао на њега, у некој наредној ситуацији такође реаговати на исти „лек“, али не и када је он другачије назван и запакован.