Да ли jе могуће мењати прошлост? Култни “парадокс деде” преиспитује схватања узрочности, идентитета и поимања времена
Текст: Јована Николић
Често бисмо се веома радо вратили кроз време и променили или читав свет, или бар онај мали његов део – сопствени живот.
Намеће се питање да ли jе овако нешто заиста могуће, али и коjе би биле последице оваквог путовања. Времеплов не задаjе главобоље само физичарима, већ и филозофима jер су размишљања о путовању кроз време повезана са схватањима узрочности, идентитета и пуна су логичких парадокса.
Jедан од наjпознатиjих парадокса повезан са путовањем кроз време jе Парадокс деде, коjи се у различитим облицима jавља у скоро свим књигама и филмовима са овом темом, а о њему веома озбиљно расправљаjу физичари и филозофи.
Тим живи у свету у коме jе путовање кроз време могуће и мрзи свог деду. Помоћу времеплова враћа се у прошлост, и убиjа свог деду из времена док jош ниjе упознао његову бабу. Дакле, неко од Тимових родитеља не може да се роди, па самим тим ни он. Уколико се ниjе родио, не може ни да путуjе кроз време. Ако не може да путуjе кроз време, ниjе убио свог деду и опет jе рођен.
Из овог парадокса као да нема излаза. Парадокс деде се може применити на било коjа два узрочно повезана догађаjа. Ако се вратимо у прошлост и уништимо узрок, нестаће и последица из садашњости. Додатне тешкоће настаjу када у прошлости урадимо нешто што логички онемогућава наше путовање кроз време.
Из овог парадокса се често изводи закључак да jе путовање у прошлост логички немогуће. Постоjе тумачења да овакав сценарио ниjе могућ jер се догађаjи из прошлости не могу мењати, а има и тумачења коjа иду у прилог тези о могућим световима. Немогуће jе да у истом свету Тим убиjе свог деду и буде рођен, па после одређеног времена путуjе кроз време. Уколико постоjе паралелни светови, у jедном свету ће Тимов деда бити убиjен у младости, а у другом не.
Да ли jе могуће мењати прошлост? Одговор на ово питање зависи од одговора на питање: шта jе време? Или: шта jе прошлост?
У филозофскоj традициjи се издваjаjу три схватања времена: етернализам, посибилизам и презентизам. Према етерналистичком схватању време jе четврта димензиjа наше стварности, а прошлост, садашњост и будућност су подједнако стварне. Етерналисти тврде да су два догађаjа коjа се не налазе у истом времену подједнако стварна, као што jе случаj са било коjе две тачке у простору. Овакво схватање четвородимензионалне стварности потиче jош од Парменида. Дакле, етернализам jе схватање по коме нама само изгледа као да време пролази, а за стварност су прошлост, садашњост и будућност потпуно равноправне.
Посибилизам jе схватање по коме се прошлост и садашњост не разликуjу много од етерналистичког схватања, али будућност jе само низ могућности и никако ниjе стварна. Само jедна од великог броjа могућности ће се остварити у будућности, док су прошлост и садашњост непроменљиве. С обзиром на то да посибилизам оставља различите могућности за будућност, са оваквим схватањем су повезане све приче са мењањем будућности тако што мењамо прошлост, па и парадокс деде.
Треће схватање времена jе презентизам. По овом схватању jе само садашњост стварна, прошлост више не постоjи, а будућност ће тек постоjати. Корени оваквог схватања се везуjу за Хераклита и његову чувену мисао „Не може се два пута ући у исту реку“.