Фосилни остаци овог изумрлог хоминина, које су истраживачи пронашли у пећини на филипинском острву Лузон, указују да је био нижи од 120 цм
Фото: Wikimedia
Текст: Ђорђе Петровић
Породично стабло рода Homo можда је постало богатије за још једну врсту, веома ниску растом и удова прилагођених за пењање по дрвећу. Фосилни остаци ове необичне врсте, назване Homo luzonensis, пронађени су током ископавања у пећини Калао, на острву Лузон, у северном делу Филипина, и сматра се да су стари између 50.000 и 80.000 година. То је отприлике време када су се наши преци и неандерталци насељавали широм Европе и Азије.
Приликом ископавања научници су пронашли седам зуба, две кости шаке, три кости стопала и једну бутну кост – наводи се у студији која је недавно објављена у научном часопису Nature – али нису успели да саставе комплетан скелет, јер се испоставило да су то посмртни остаци барем три примерка ове изумрле врсте древног човека. Но, и поред тога, фосили које су досад пронашли омогућили су истраживачима да одговоре на нека питања о појави и начину живота Homo luzonensis-a.
Мајушни зуби указују да је вероватно био нижи од 1,2 метра, можда чак нижи и од Homo floresiensis-a, друге древне врсте човека понекад назване „хобит“, пронађене такође у југоистичној Азији и датиране у отприлике исти временски период. Али оно што још више интригира је закривљеност костију ножног прста, што веома подсећа на анатомију далеко древније врсте хоминина као што је Australopithecus, која је живела само у Африци пре два-три милиона година.
Овакве анатомске карактеристике указују да је Homo luzonensis имао способност усправног хода, али се уједно и пењао на дрвеће. „Можда је начин на који су ходали био посебан“, каже Флоран Детроа, палеонаучник из Музеја природне историје у Паризу и водећи аутор студије. „Ово је нешто на чему планирамо да радимо у блиској будућности.“
Не зна се да ли припадници ове новоткривене врсте, заједно са „хобитом“, представљају досељенике из Африке који су у југоисточну Азију дошли пре Homo erectus-a, или су у питању потомци потоњег који су се, услед изолованости на острву, касније смањили и развили нове анатомске особине. Шта год да је случај, ово откриће представља нови изазов дуго преовлађујућем и поједностављеном наративу о еволуцији људи, сматра Детроа.
Некада се мислило да су први хоминини почели да напуштају Африку тек пре око 1,5 милиона година, када је древни човек великог тела, назван Homo erectus или усправни човек, одлучио да крене на дуго путовање према удаљеним и непознатим крајевима света, што му је омогућило да насели територије од Африке и Шпаније све до Кине и Индонезије. Затим су, према истом традиционалном наративу, након неколико стотина хиљада година током којих се ништа значајно није десило, наши преци хомосапијенси почели да напуштају Африку и насељавају горепоменуте пределе, пре негде око 50.000 година.
„Ми данас знамо да је еволутивна историја била далеко комплекснија. Неколико различитих врста биле су савременице хомосапијенса, неке су се укрштале, неке изумирале“, наводи Детроа. „Homo luzonensis је једна од ових врста и ми ћемо све више увиђати да пре неколико десетина хиљада година хомосапијенс дефинитивно није био сам на Земљи.“