Fosilni ostaci ovog izumrlog hominina, koje su istraživači pronašli u pećini na filipinskom ostrvu Luzon, ukazuju da je bio niži od 120 cm
Foto: Wikimedia
Tekst: Đorđe Petrović
Porodično stablo roda Homo možda je postalo bogatije za još jednu vrstu, veoma nisku rastom i udova prilagođenih za penjanje po drveću. Fosilni ostaci ove neobične vrste, nazvane Homo luzonensis, pronađeni su tokom iskopavanja u pećini Kalao, na ostrvu Luzon, u severnom delu Filipina, i smatra se da su stari između 50.000 i 80.000 godina. To je otprilike vreme kada su se naši preci i neandertalci naseljavali širom Evrope i Azije.
Prilikom iskopavanja naučnici su pronašli sedam zuba, dve kosti šake, tri kosti stopala i jednu butnu kost – navodi se u studiji koja je nedavno objavljena u naučnom časopisu Nature – ali nisu uspeli da sastave kompletan skelet, jer se ispostavilo da su to posmrtni ostaci barem tri primerka ove izumrle vrste drevnog čoveka. No, i pored toga, fosili koje su dosad pronašli omogućili su istraživačima da odgovore na neka pitanja o pojavi i načinu života Homo luzonensis-a.
Majušni zubi ukazuju da je verovatno bio niži od 1,2 metra, možda čak niži i od Homo floresiensis-a, druge drevne vrste čoveka ponekad nazvane „hobit“, pronađene takođe u jugoističnoj Aziji i datirane u otprilike isti vremenski period. Ali ono što još više intrigira je zakrivljenost kostiju nožnog prsta, što veoma podseća na anatomiju daleko drevnije vrste hominina kao što je Australopithecus, koja je živela samo u Africi pre dva-tri miliona godina.
Ovakve anatomske karakteristike ukazuju da je Homo luzonensis imao sposobnost uspravnog hoda, ali se ujedno i penjao na drveće. „Možda je način na koji su hodali bio poseban“, kaže Floran Detroa, paleonaučnik iz Muzeja prirodne istorije u Parizu i vodeći autor studije. „Ovo je nešto na čemu planiramo da radimo u bliskoj budućnosti.“
Ne zna se da li pripadnici ove novotkrivene vrste, zajedno sa „hobitom“, predstavljaju doseljenike iz Afrike koji su u jugoistočnu Aziju došli pre Homo erectus-a, ili su u pitanju potomci potonjeg koji su se, usled izolovanosti na ostrvu, kasnije smanjili i razvili nove anatomske osobine. Šta god da je slučaj, ovo otkriće predstavlja novi izazov dugo preovlađujućem i pojednostavljenom narativu o evoluciji ljudi, smatra Detroa.
Nekada se mislilo da su prvi hominini počeli da napuštaju Afriku tek pre oko 1,5 miliona godina, kada je drevni čovek velikog tela, nazvan Homo erectus ili uspravni čovek, odlučio da krene na dugo putovanje prema udaljenim i nepoznatim krajevima sveta, što mu je omogućilo da naseli teritorije od Afrike i Španije sve do Kine i Indonezije. Zatim su, prema istom tradicionalnom narativu, nakon nekoliko stotina hiljada godina tokom kojih se ništa značajno nije desilo, naši preci homosapijensi počeli da napuštaju Afriku i naseljavaju gorepomenute predele, pre negde oko 50.000 godina.
„Mi danas znamo da je evolutivna istorija bila daleko kompleksnija. Nekoliko različitih vrsta bile su savremenice homosapijensa, neke su se ukrštale, neke izumirale“, navodi Detroa. „Homo luzonensis je jedna od ovih vrsta i mi ćemo sve više uviđati da pre nekoliko desetina hiljada godina homosapijens definitivno nije bio sam na Zemlji.“