Kako su astronomi decenijama osluškivali nebo u potrazi za vanzemaljskom porukom, i šta smo do sada čuli
Tekst: Nevena Grubač
Šta je zajedničko pustinji Atakama na obroncima Anda, lednicima Južnog pola, obali Atlantskog okeana i Zemljinoj eliptičnoj orbiti? Osim što su privlačna mesta za ljubitelje nešto ekstremnijeg turizma, ovo su i domovi radio-teleskopima – mašinama koje je čovek napravio kako bi osluškivao nebo i detektovao radio-signale koji stižu na Zemlju iz najrazličitijih kosmičkih izvora.
Kao što neki optički teleskopi omogućuju da vidimo razne delove elektromagnetnog spektra, radio-teleskopi nam pomažu da čujemo njegov radio-frekventni deo. Prvi su najčešće locirani na visokim planinama, gde bi se zaštitili od svetlosnog zagađenja sa Zemlje, dok se radio-opservatorije, uglavnom, nalaze u dolinama, gde bi njihove ogromne antene bile zaštićene od elektromagnetnih smetnji i radio-buke sa Zemlje.
Radio-signali koje astronomi osluškuju dolaze iz čitave lepeze prirodnih izvora. Bilo da su potekli od dalekih zvezda, aktivnih radio-galaksija, prastarih kvazara, bučnih pulsara ili da su deo pozadinskog kosmičkog zračenja, odjeka Velikog praska, teleskopi ih detektuju, računari analiziraju, a astronomi ih koriste za svoja istraživanja.
Ipak, s vremena na vreme, desi se da ovaj naizgled rutinski sistem ostane zatečen. Ponekad se javi nepoznati signal, koji svojom prirodom i svojim karakteristikama jednostavno ne može da bude smešten u kontekst bilo kog poznatog šablona i izvora.
Ponekad na radio-vezi dobijemo nekoga čiji jezik ne razumemo i čak ni sav trud i kumulativno znanje ne mogu da nam pomognu da identifikujemo pozivni broj.
Upravo takve signale jure naučnici koji rade u okviru projekta SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) i koji još od 1960. godine osluškuju svemir u potrazi za signalom koji neće poticati iz prirodnog, već iz veštačkog izvora.
Osnovan od strane naučnika poput čuvenog Frenka Drejka i legendarnog Karla Segana, a u svrhu potrage za radio-signalom koji bi nedvosmisleno poticao od inteligentne civilizacije, SETI odoleva kritikama stroge naučne zajednice kao i finansijskim problemima, i već decenijama, uz pomoć ogromnih radio-teleskopa, snima i analizira radio-signale koji dolaze iz kosmosa, u nadi da će se jedan od njih ponašati kao svetionik ili odašiljač neke udaljene civilizacije.
Nekoliko puta u istoriji ovog projekta, bilo je zabeleženih signala koji nisu, uz sav trud i racionalizaciju, mogli da se dodele prirodnim izvorima, ali, nažalost, ni da se definitivno kategorizuju kao poruke inteligentne civilizacije.
U najboljem slučaju, ove radio-emisije ostale su neobjašnjene i nastavile su da intrigiraju, dok su neke od njih u vremenu koje je sledilo bile prozaično pripisane savršeno prirodnim fenomenima. Najfascinantniju od njih imala je sreće da detektuje Džodi Foster u kultnom naučnofantastičnom filmu Kontakt, ali to je već neka druga priča.
Wow! signal
Čuveni Wow! signal zabeležio je 15. avgusta 1977. astronom Džeri Ehman, koji je radio na projektu SETI. Teleskop Big Ear sa Univerziteta Ohajo Stejt je rutinski slušao sazveđže Strelca, kada je kompjuter izbacio odštampani izveštaj sa detektovanim signalom. Dolazio je van Sunčevog sistema, trajao čitave 72 sekunde, bio neobjašnjivo snažan i više se nikada nije ponovio.
Uzbuđen i šokiran, Džeri je na kompjuterskom isečku zaokružio cifre koje su predstavljale signal, i pored njih dopisao grozničavo Wow!, po čemu je signal ostao zapamćen.
Ostao je favorit zagovornicima ideje da je primanje poruke od vanzemaljske inteligencije samo pitanje vremena.
Mali, zeleni
Mlada naučnica irskog porekla Džoselin Bel bavila se istraživanjem novootkrivenih nebeskih tela – kvazara, kada je 1967. godine zabeležila gotovo savršeno pravilan radio-signal, koji je pulsirao otprilike jednom po sekundi.
Nakon što su odbačene sve ostale mogućnosti, Džoselin i njene kolege su bili primorani da prihvate mogućnost da je signal potekao od civilizacije van Sunčevog sistema, i da ima veštačko poreklo. Tada su mu i dodelili nadimak „Mali, zeleni ljudi“.
Nekoliko godina kasnije, usledilo je objašnjenje. Džoselin Bel je, i ne sluteći, otkrila ono što danas nazivamo pulsarima.
Signal Kardaševe skale
Početkom šezdesetih godina 20. veka, istraživačima nije polazilo za rukom da identifikuju signal koji danas znamo pod oznakom CTA-102.
Nikolaj Kardašev, kreator čuvene Kardaševe skale tehnološkog statusa vanzemaljskih civilizacija, predložio je da bi signal mogao nositi inkodiranu poruku koju je poslala ili civilizacija tipa II, ili tipa III.
Tri nivoa razvoja civilizacija po Kardaševoj skali čine:
- Tip I: tehnološki nivo blizak nivou trenutno ostvarenom na Zemlji
- Tip II: civilizacija sposobna da iskoristi energiju koju zrači njena zvezda
- Tip III: civilizacija koja poseduje energiju nivoa cele svoje galaksije
Javnost je bila fascinirana idejom da bi napredni vanzemaljci mogli da nas kontaktiraju, ali je ovo objašnjenje odbačeno kada je zaključeno da emisija potiče od jedne vrste kvazara.
PORUKA 187,5
- Metahronika: Da li smo mi to videli vanzemaljce?
- Zvezdarijum: Otkrivanje vanzemaljaca
- Anketa: Reakcije na duboki svemir
- Kultura nauke: Šta znači broj 187,5?
- ArXivs: Discrete steps in dispersion measures of Fast Radio Bursts
Istražite više…