U svetlu najnovijih podataka međunarodne grupe astrofizičara o neobičnim signalima koji potiču iz dubina svemira, pitali smo naše naučnike kako tumače dobijene rezultate
Tekst: Ivana Horvat
Najnoviji rezultati rada grupe astrofizičara objavljenih na renomiranom sajtu arXiv.org ukazuju na neobičan signal koji se javlja iz dubine svemira. Naime, reč je o detekciji od ukupno 11 signala koje nazivamo Fast Radio Bursts. Ono što je neobično u vezi sa njima je izuzetno pravilna linearna zavisnost dobijenih podataka, koju naučnici ne mogu da ukope u slagalicu poznatog svemira. Da li je reč o zaboravljenom veštačkom satelitu, nepoznatom astrofizičkom objektu ili možda o naprednoj, vanzemaljskoj civilizaciji?
Šta o tome kažu naši stručnjaci?
„Postoji mnogo sistematskih stvari koje bi morale da se eliminišu pre nego što bilo šta konkretno zaključimo. Ne bih pravio senzaciju od ove vesti, jer se u celom radu na samo jednom mestu spominje da je signal možda posledica ljudske ili vanzemaljske tehnologije.“, kaže Ivan Milić, postdoktorand na nemačkom „Maks Plank“ isntitutu za istraživanja Sunčevog sistema i slaže se da je ovo veoma interesantna vest.
„Druga stvar je što se u uvodu ovog rada spominju još neki autori, izuzetno bitni u svetu astrofozike, koji su se bavili istom problematikom, a koji nisu iz ovoga izvodili slične zaključke o vanzemaljskoj inteligeniciji“, dodaje Milić.
Takođe, prema rečima našeg naučnika, problematično je i to što je deset detektovanih signala od ukupno 11 snimljeno uz pomoć samo jednog teleskopa: „Sve ove objekte smo tek počeli da istražujemo. Ako pažljivo pogledate, reference potiču iz poslednje dve godine. Za sada, još nemamo dovoljno podataka o ovim objektima. Ne znamo šta su, da li postoji neki inherentni proces u njima koji razvlači detektovani signal.“
„Autori su u samom radu dali dobar odgovor. Može biti i ljudski signal, i problem premalo podataka, i novi fenomen i signal neke inteligentne civilizacije“, dodaje astrofizičarka Tijana Prodanović, vanredni profesor novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta.
Međutim, ona podseća na jedno slično otkriće od pre nekoliko decenija: „Setimo se slučaja otkrića pulsara – čudnog i do tada neviđenog signala, veoma preciznog i periodičnog, koji je primećen na jednom mestu, a zatim na drugom. Imao je drugi period, koji je takođe bio veoma precizan.”
Istorija otkrića ovih čudnovatih signala iz dubina svemira može nas naučiti da ne prenagljujemo sa zaključcima: „Pulsare su ljudi prvo definisali kao LGM izvore. Ovaj akronim potiče od engleskog naziva little green men. Ispostavilo se da su brzorotirajuće neutronske zvezde koje emituju radio-zračenje u uskom konusu, pa rade kao svojevrstan svemirski svetionik.“
Tijana Prodanović dodaje: „Moramo uzeti u obzir da je tek ove godine uhvaćen prvi ovakav signal uživo, a ostali su otkriveni u starim podacima. Dolaze iz različitih pravaca, u vremenima koja nisu ni u kakvoj korelaciji. Možda jednostavno nemamo dovoljan broj signala. To je onda problem male statistike – sa većom statistikom može lakše da se kaže da li je u pitanju priroda ili inteligentna priroda.“
Prodanović ističe i da je veoma bitno pojasniti šta nam govori umnožak broja 187,5: „Svodi se na rastojanje, koje zavisi od mere disperzije koja se spominje u tekstu rada. To bi u prevodu značilo da smo mi na nekom posebnom rastojanju da taj signal možemo da detektujemo. To je kao da zamisliš neku mrežu u kojoj su čvorovi na rastojanju od 187,5 podeoka. Znači, ako sediš na sredini stranice tog kvadrata, nećeš videti signal jer će do tebe najbliži čvor biti na 187,5/2, pa sledeći na 187,5+187,5/2 i tako dalje. Moći ćeš da vidiš signal samo ako sediš u čvoru, tj. ako si na posebnom mestu. Znači, sve i da jesu u pitanju mali zeleni, kako to da smo mi baš u čvoru mreže, a ne negde drugde?“
Takođe, za našu astrofizičarku bilo bi krajnje čudno da neka inteligentna civilizacija „otkriva“ svoje prisustvo pravilnostima u meri disperzije, koja nam služi za određivanje rastojanja do objekata koji emituju signal. „Pre bih očekivala neke pravilnosti u vremenu emitovanja radio-signala, ili nečemu drugom. Moje lično mišljenje je da je ovde po sredi ili neki novi astrofizički fenomen ili neki ljudski fenomen“, zaključuje dr Prodanović.
Dragana Ilić, astrofizičarka sa Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, slaže se sa svojim kolegama, da je ovo veoma mali broj detekcija: ”Na radio-astronomima ostaje da i dalje pokušavaju da ili detektuju nove brze radio-bljeskove ili da ih pronalaze u postojećim bazama podataka, uz naravno preciznu redukciju i kalibraciju podataka, što je u slučaju radio-astronomskih posmatranja vrlo složen proces. Matematička analiza Majkla Hipkea i saradnika je inspirativna ali bih ipak sačekala još detekcija pre donošenja zaključaka, što i sami autori zaključuju na kraju rada.”
”Nakon letimičnog pogleda sklon sam da verujem da je pre u pitanju instrumentalna greška”, zaključuje Milan Ćirković sa Astronomske opservatorije u Beogradu. ”Ima više stvari koje su tu sumnjive. Stoga, ja bih bio veoma oprezan – a pre svega sačekao da se isto vidi na drugim opservatorijama”, dodaje naš naučnik.
PORUKA 187,5
- Metahronika: Da li smo mi to videli vanzemaljce?
- Zvezdarijum: Otkrivanje vanzemaljaca
- Anketa: Reakcije na duboki svemir
- Kultura nauke: Šta znači broj 187,5?
- ArXivs: Discrete steps in dispersion measures of Fast Radio Bursts
Istražite više…