Погледајмо контекст у коме се појавила идеја о слању човека на Месец
Пише: Марија Николић
Стартна линија „Свемирске трке“ је нацртана још средином педесетих година 20. века када су тадашње суперсиле, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез, отпочеле своје продукције балистичких ракета које би могле бити искоришћене за лансирање предмета у свемир. Развој такве свемирске технологије је подразумевао надмоћ и у производњи оружја, а победник трке наоружања добио би почасно место светског лидера.
Слање човека на Месец је требало да представља победу једног система производње, зачетак новог начина живота, почетак краја хаоса тадашњих друштвених дешавања – устоличење масовне културе и победу капитализма. Испоставило се да је било и нешто више од тога.
Дакле, погледајмо контекст у коме се појавила идеја о слању човека на Месец:
Почетком шездесетих година 20. века, извршена је неуспешна инвазија Сједињених Америчких Држава у Заливу свиња са циљем да свргну режим Фидела Кастра. Алфред Хичкок је снимио Психо. Изграђен је Берлински зид. Енди Ворхол је изложио своју Campbell Soup Can. Извршен је атентат на председника Кенедија, а Мартин Лутер Кинг је одржао историјски говор „I have a dream“, који је утицао на укидање расне сегрегације. После демонстрација на улицама Лос Анђелеса, акт о грађанским правима пролази у САД. Рокенрол доживљава свој врхунац на Вудстоку. Мао Цедунг подиже културну револуцију. Снимљена је серија Звездане стазе, што је означило почетак новог доба у кинематографији када су филмови почели да личе на серије. Рат у Вијетнаму бива повод за масовне демонстрације омладине и такозвану контракултурну револуцију 1968, која је изнедрила различите врсте слобода: слободу личног изражавања, слободу истраживања сопственог потенцијала, слободу креирања свог Ја, слободу од ригидно постављених улога и хијерархијских статуса, слободну љубав, права жена… Конзумеризам, адвертајзинг, масовна употреба психоактивних супстанци, контрола рађања, покрет за очување придоре, откривање источне филозофије и спиритуализма на Западу такође су историјски моментуми контекста „Свемирске трке“.
Национална аеронаутичка и свемирска администрација (НАСА) била је владина агенција стара свега три године када је започела изградњу најјачег свемирског програма тог времена, са врло лимитираним буџетом. У мају 1961. председник Џон Ф. Кенеди је у својој „Специјалној поруци о ургентним националним потребама“ затражио од Конгреса већу финансијску и сваку другу подршку речима: „Као прво, верујем да је ова нација у стању да постигне свој циљ и да ће човек слетети на Месец пре краја ове декаде.“ Ургентност ове поруке долазила је из зебње да би Руси могли бити први који би постигли тај циљ – будући да су до тог тренутка већ успешно лансирали Спутник 1 и да је Јуриј Гагарин већ посетио свемир. Кенедијева молба је испуњена у јулу 1969, када је успела мисија Аполо 11, којом су, на тренутак, превазиђени сви могући страхови. „Свемирска трка“ је постала трка за нови живот.
То су биле године у којима се брисала линија између маште и реалности: отворени су нови хоризонти стварности. Откривен је нови ниво људског потенцијала. Послата је порука не само супарницима већ и читавом човечанству: да нема немогућих задатака. Повратак лунарног модула Аполо 11 на Земљу био је тренутак у коме је фокус развоја области рада стављен на технологију и њену примену у свакодневном животу. Ова мисија није донела значајнија истраживања самог Месеца, али је добила значајно место технолошке иновације на глобалном плану.
И тако су људи постали Земљани.
Истражите тему Човек у свемиру!