Зашто на острво Шпицберген можете отићи, али тамо сигурно нећете „завршити“
Текст: Никола Здравковић
Лонгјир (Longyearbyen) је наизглед сасвим обичан градић у Норвешкој. Од око 2000 становника, готово 500 чине студенти на локалном факултету. Велики проценат градских прихода долази од туризма, а ресторан у средишту насеља има, по сопственим тврдњама, најбогатији вински подрум у северној Европи, са преко 20.000 бутељки.
Лонгјир се налази на острву Шпицберген, у архипелагу Свалбард, на пола пута између норвешке обале и Северног пола, неколико стотина километара северно од најсеверније тачке норвешке континенталне обале. Због поларних медведа готово нико нигде не иде без пушке. Међутим, због необичних услова који тамо владају, на овом острву није дозвољено умрети.
Смрт је дошла бродом
Пре готово сто година, 24. септембра 1918, у Лонгјир је, после три дана пута од норвешке обале, упловио брод Forsete. Поред уобичајене посаде, брод, иначе последњи у сезони, довео је и неколико рибара и радника који су тражили посао у локалним рудницима угља, у то време једини разлог што је тако далеко острво уопште било насељено.
Када је брод приспео у луку, посада је становницима пренела катастрофалне вести. Током пловидбе, међу путницима се раширила нека опака болест, и многи су хитно пренесени у локалну болницу. У року од две недеље, седам мушкараца је умрло, и убрзо су сахрањени на оближњем гробљу. У питању је био шпански грип, који је од те јесени до пролећа 1919. широм света однео између 50 и 100 милиона живота.
Као и велики део Свалбарда, земља на којој је саграђен Лонгјир је пермафрост, односно садржи слој у којем вода и лети остаје залеђена.
Пермафрост није идеално почивалиште за мртве: због ширења и скупљања залеђених течности, лешеви током времена могу испливати на површину. Такође, ледена клима спречава природно распадање тела, па остаци остају сачувани деценијама.
Власти у Лонјирбијену су због тога, после инцидента са шпанским грипом, зауставиле најстарију људску праксу. Нема сахрањивања. Пошто нема алтернативних начина уклањања мртвих, на острву заправо не можете ни да умрете. Умрети је забрањено, мада, наравно, није кажњиво. Уколико сте смртно болесни, или рањени, хитно вас пребацују у Норвешку авионом или бродом.
Када неко ипак случајно умре, од поларног медведа или лавине, свеједно не може бити сахрањен на острву. Просечна старост у Лонгјир је данас тридесет и пет година.
Клице живота и смрти
Због залеђеног земљишта, група канадских лекара, геолога и археолога је крајем деведесетих година дошла у Лонгјир са намером да ископа седморицу мушкараца који су умрли између 1. и 7. октобра 1918. године. Нису их занимала тела, већ остаци вируса који су у њима могли бити сачувани.
Наиме, шпански грип је поприлично мистериозна пандемија. За разлику од уобичајеног грипа, имао је огромну стопу смртности, и то посебно код младих, иначе здравих људи. Пошто нису постојали сачувани узорци, његово евентуално поновно појављивање могло нас је затећи још једном неспремне.
Иако је канадска експедиција била само половично успешна, у међувремену су широм света организоване потраге за залеђеним остацима смртоносног вируса. На основу узорка са једне очуване жртве из Аљаске, генетски низ вируса шпанског грипа коначно је рекреиран 2005. године.
Истраживањем рекреираног вируса, откривено је да је мутација вируса из 1918. била тако смртоносна за младе и здраве јер је, по свему судећи, изазивала хиперцитокинемију, односно прејаку имуну реакцију организма која је доводила до сакупљања течности у плућима, блокирања дисајних канала и смрти.
Места као што је острво Шпицберген нису идеална за конзервацију само жртвава ишчезлих пандемија. У близини Лонгјир је изграђено Свалбаршко глобално складише семена, где се, на простору од око 1000 квадратних метара, чувају узорци семена из читавог света, за потребе истраживања, али и као резерва у случају глобалне катастрофе.
Поред тога што је изразито хладно, Шпицберген и остала острва Свалбарда су тектонски јако мирна, а локација складишта је на око стотину метара изнад нивоа мора, сигурна од растућих океана и климатских промена. Другим речима, семење на Свалбарду биће сачувано стотинама, ако не и хиљадама година.