Zašto na ostrvo Špicbergen možete otići, ali tamo sigurno nećete „završiti“
Tekst: Nikola Zdravković
Longjir (Longyearbyen) je naizgled sasvim običan gradić u Norveškoj. Od oko 2000 stanovnika, gotovo 500 čine studenti na lokalnom fakultetu. Veliki procenat gradskih prihoda dolazi od turizma, a restoran u središtu naselja ima, po sopstvenim tvrdnjama, najbogatiji vinski podrum u severnoj Evropi, sa preko 20.000 buteljki.
Longjir se nalazi na ostrvu Špicbergen, u arhipelagu Svalbard, na pola puta između norveške obale i Severnog pola, nekoliko stotina kilometara severno od najsevernije tačke norveške kontinentalne obale. Zbog polarnih medveda gotovo niko nigde ne ide bez puške. Međutim, zbog neobičnih uslova koji tamo vladaju, na ovom ostrvu nije dozvoljeno umreti.
Smrt je došla brodom
Pre gotovo sto godina, 24. septembra 1918, u Longjir je, posle tri dana puta od norveške obale, uplovio brod Forsete. Pored uobičajene posade, brod, inače poslednji u sezoni, doveo je i nekoliko ribara i radnika koji su tražili posao u lokalnim rudnicima uglja, u to vreme jedini razlog što je tako daleko ostrvo uopšte bilo naseljeno.
Kada je brod prispeo u luku, posada je stanovnicima prenela katastrofalne vesti. Tokom plovidbe, među putnicima se raširila neka opaka bolest, i mnogi su hitno preneseni u lokalnu bolnicu. U roku od dve nedelje, sedam muškaraca je umrlo, i ubrzo su sahranjeni na obližnjem groblju. U pitanju je bio španski grip, koji je od te jeseni do proleća 1919. širom sveta odneo između 50 i 100 miliona života.
Kao i veliki deo Svalbarda, zemlja na kojoj je sagrađen Longjir je permafrost, odnosno sadrži sloj u kojem voda i leti ostaje zaleđena.
Permafrost nije idealno počivalište za mrtve: zbog širenja i skupljanja zaleđenih tečnosti, leševi tokom vremena mogu isplivati na površinu. Takođe, ledena klima sprečava prirodno raspadanje tela, pa ostaci ostaju sačuvani decenijama.
Vlasti u Lonjirbijenu su zbog toga, posle incidenta sa španskim gripom, zaustavile najstariju ljudsku praksu. Nema sahranjivanja. Pošto nema alternativnih načina uklanjanja mrtvih, na ostrvu zapravo ne možete ni da umrete. Umreti je zabranjeno, mada, naravno, nije kažnjivo. Ukoliko ste smrtno bolesni, ili ranjeni, hitno vas prebacuju u Norvešku avionom ili brodom.
Kada neko ipak slučajno umre, od polarnog medveda ili lavine, svejedno ne može biti sahranjen na ostrvu. Prosečna starost u Longjir je danas trideset i pet godina.
Klice života i smrti
Zbog zaleđenog zemljišta, grupa kanadskih lekara, geologa i arheologa je krajem devedesetih godina došla u Longjir sa namerom da iskopa sedmoricu muškaraca koji su umrli između 1. i 7. oktobra 1918. godine. Nisu ih zanimala tela, već ostaci virusa koji su u njima mogli biti sačuvani.
Naime, španski grip je poprilično misteriozna pandemija. Za razliku od uobičajenog gripa, imao je ogromnu stopu smrtnosti, i to posebno kod mladih, inače zdravih ljudi. Pošto nisu postojali sačuvani uzorci, njegovo eventualno ponovno pojavljivanje moglo nas je zateći još jednom nespremne.
Iako je kanadska ekspedicija bila samo polovično uspešna, u međuvremenu su širom sveta organizovane potrage za zaleđenim ostacima smrtonosnog virusa. Na osnovu uzorka sa jedne očuvane žrtve iz Aljaske, genetski niz virusa španskog gripa konačno je rekreiran 2005. godine.
Istraživanjem rekreiranog virusa, otkriveno je da je mutacija virusa iz 1918. bila tako smrtonosna za mlade i zdrave jer je, po svemu sudeći, izazivala hipercitokinemiju, odnosno prejaku imunu reakciju organizma koja je dovodila do sakupljanja tečnosti u plućima, blokiranja disajnih kanala i smrti.
Mesta kao što je ostrvo Špicbergen nisu idealna za konzervaciju samo žrtvava iščezlih pandemija. U blizini Longjir je izgrađeno Svalbarško globalno skladiše semena, gde se, na prostoru od oko 1000 kvadratnih metara, čuvaju uzorci semena iz čitavog sveta, za potrebe istraživanja, ali i kao rezerva u slučaju globalne katastrofe.
Pored toga što je izrazito hladno, Špicbergen i ostala ostrva Svalbarda su tektonski jako mirna, a lokacija skladišta je na oko stotinu metara iznad nivoa mora, sigurna od rastućih okeana i klimatskih promena. Drugim rečima, semenje na Svalbardu biće sačuvano stotinama, ako ne i hiljadama godina.