Šta skriva knjiga Infostorms: How to Take Information Punches and Save Democracy, Vinsenta F. Hendriksa, čiji je sadržaj tema CPN tribine „Kako me je ubio moj Fejsbuk profil?“
Tekst: Ivan Umeljić
„Ne obazirem se na to šta drugi ljudi imaju da kažu o ovome ili onome; informacije prikupljam iz različitih izvora, odmeravam svako ‘za’ i ‘protiv’, postavljam dodatna pitanja i vršnjacima i javnosti, vagam između pozitivnih i negativnih onlajn prikaza, analiziram dokaze i potom razumno i bez emocija promišljam, odlučujem i postupam. Uvek radim ovako; bez obzira da li govorimo o načinu na koji ću izabrati novi mobilni telefon ili o tome za koju ću partiju glasati na narednim izborima. To je sve što imam da kažem na ovu temu!“
Da li je to zaista baš sve što ima da se kaže?
Tačno je da informaciono doba pruža virtuelne okeane informacija, ali je tačno i da informacije na kojima se zasnivaju kako trivijalne tako i ključne odluke mogu biti pogrešne. Osim toga, nečija verovanja, mišljenja, odluke i postupci najčešće se obrazuju pod uticajem misli i postupaka drugih ljudi.
Teško se može reći da je novost da drugi utiču na nas. Teško da je novost i da smo podložni uticaju raznoraznih fenomena povezanih sa socijalnim informacijama. Ali, novost jeste da su moderne informacione tehnologije podstakle i intenzivirale fenomene zbog kojih proces socijalnog informisanja preti da izobliči istinu, čineći nas znatno podložnijim greškama. More informacija koje su nam zahvaljujući internetu postale dostupne primoralo nas je da postanemo zavisniji od informacionih tehnologija koje prekraćuju i zaobilaze tradicionalne nezgrapne procese pretrage, koji više ne mogu da izađu na kraj sa izobiljem dostupnih informacija.
Sve veće oslanjanje na socijalne medije, crowd-based generatore mišljenja i ostala „demokratska“ onlajn rangiranja, komentare ili sisteme pribavljanja informacija ne samo što takvo zaobilaženje čini verovatnijim, već i eksponencijalno povećava opseg širenja pogrešnih uverenja i njihovih posledica – namerno ili nenamerno. Kada se to dogodi, posledica je fenomen nazvan informaciona oluja (infostorm).
Infostorms (Springer, 2014) je naslov i jedne neobične, nedavno objavljene knjige u kojoj su na jednom mestu sakupljeni i opisani raznovrsni socijani fenomeni povezani sa logičkim razmišljanjem, znanjem, informacijama i uverenjima. Infostorms je sofisticirano i obrazovanom laiku pristupačno istraživanje – bolje je reći skup istraživanja – o toku informacija koje oblikuju i upravljaju brojnim socijalnim, ekonomskim i političkim aspektima naših života. Reč je o uzbudljivom interdisciplinarnom putovanju kroz savremena dostignuća mnogih naučnih oblasti, od logike do teorije igara, preko ekonomije, psihologije i analitičke filozofije, koje baca novo svetlo na famoznu infosferu.
Dva primera
Godina 1995. Knjiga dvojice marketinških gurua Majkla Trejsija i Freda Virezme Disciplina tržišnih lidera: izaberite svoje mušterije, fokusirajte se i dominirajte svojim tržištem, pravo niotkuda dospela je na 8. mesto liste bestselera Njujork tajmsa, gde se zadržala čitavih 15 nedelja, kao i na 1. mesto liste bestselera magazina Biznis vik. Ne bi bilo ničeg neobičnog da nije bila reč o knjizi jedva vrednoj pomena koja je u nekoliko prikaza ocenjena kao osrednja, pa čak i loša.
Godina 2007. Još jedna knjiga, takođe jedva vredna pažnje, pod naslovom Ljubavna pisma muškaraca i žena: od 19. veka do danas, davno zaboravljeno izdanje izvesnog Č. H. Čarlsa iz 1920. godine, iznenada je izbila na 134. mesto Amazonove liste najprodavanijih. Za vrlo kratko vreme knjiga je rasprodata mada, ono što je najzanimljivije, kupce nije privukao njen sadržaj. Naime, hiljade ljudi greškom je kupilo ovu knjigu, tragajući za drugom, koja zapravo ne postoji.
U prvom slučaju, publika je poverovala da je knjiga Disciplina tržišnih lidera vredna čitanja jer se pojavila na inače prilično kredibilnim bestseler listama objavljenim u časopisima Njujork tajms i Biznis vik. Ono što nisu znali je da su autori Majkl Trejsi i Fred Virezma kupili 10.000 hiljada primeraka svoje knjige u onim knjižarama na osnovu čijih se izveštaja o prodaji ovakve liste bestselera i sastavljaju. Rezultat toga je da su potrošači koji su na tržištu knjiga tragali za dobrim i korisnim knjigama o marketingu poverovali da je spomenuta knjiga vredna čitanja, a samim tim i kupovine – što je, ako je sudeći po prikazima, pogrešno verovanje.
Drugi slučaj, Ljubavna pisma velikih muškaraca i žena, posledica je automatskog uparivanja ponuda na Amazonu. Sve je počelo tako što u jednoj sceni filma Seks i grad glavni lik Keri Bredšo čita knjigu pod naslovom Ljubavna pisma velikih muškaraca, iz koje joj odlomke elektronskom poštom kasnije šalje njen muž Gospodin Zverka. Nakon odgledanog filma, hiljade fanova ulogovalo se na Amazon u potrazi za knjigom kako bi barem delimično dočarali sebi ovu veliku romansu. Nažalost, njihova pretraga bila je bezuspešna zbog proste činjenice da takva knjiga ne postoji.
Umesto Ljubavnih pisama velikih muškaraca, Amazonov sistem pretraživanja sugerisao je kao mogući izbor zbirku pisama iz 1920. godine pod naslovom Ljubavna pisma velikih muškaraca i žena, navodeći brojne posetioce sajta da klikom na ovu ponudu kupe antikvarnu verziju. Potom su Amazonovi kompjuteri počeli automatski da nude ovu knjigu u „specijalnim ponudama“ sa raznoraznom robom povezanom sa franšizom Seks i grad, navodeći još više ljudi da poveruju da je zaista u pitanju izdanje koje su tražili i da stoga treba da ga kupe. Kasnije je ova knjiga zauzela istaknuto mesto na Amazonovoj listi bestselera kao 134. najprodavanija knjiga.
Znanje i informacija
Jedna od glavnih teza knjige glasi da znanje i informacija nisu isto. Platon je imao filozofski (i lični) problem sa demokratijom zbog toga što je smatrao da istina ne može biti determinisana većinom glasova. Broj tekstova, broj mesta sa kojih se informacije prikupljaju, kao i broj individua koje ih čitaju i šire, nisu sami po sebi garant istinitosti informacije koja je prošla kroz socijalne medije i agregatore vesti (crowd news) i mišljenja, kao i generatore rejtinga. Primera radi, možete biti informisani, ili ubeđeni, da svetom upravljaju strogo kontrolisani finansijski interesi, a da to ne znate. Ali, ako znate da svetom upravljaju strogo kontrolisani finansijski interesi, onda ste i informisani o tome. Znanje podrazumeva informaciju, ali informacija ne podrazumeva nužno znanje.
Znanje zahteva traganje za istinom, ali za verovanje se ne podrazumeva takva veza, kao ni za ubeđenje ili informaciju. Praćenje istine nije fiksirano bilo kakvim većinskim mišljenjem, nadom ili osećanjem, niti nečim o čemu je informisana većina populacije. Osim istinitosti, i način na koji je informacija obrađena predstavlja još jednu krucijalnu razliku između znanja i informacije. Ukratko, znanje = pouzdan proces + istinita informacija, dok sposobnosti i informaciona dinamika gomile ne predstavljaju uvek pouzdan proces sticanja znanja.
Iako njegovo sticanje može predstavljati veliki problem, dobra stvar u vezi sa znanjem jeste što je ono tu negde i što može biti upotrebljeno za promišljanje, odlučivanje i delovanje u pogledu širokog spektra različitih problema. Nasuprot, recimo, informacijama sa Vikipedije i socijalno agregiranom mišljenju, znanje nije demokratsko, već vođeno pravilima.
Priča ide drugačijim redom kada govorimo o informacijama. Lako se mogu pribaviti, brzo i jeftino. Problem je što mi ne možemo tek tako da rešimo klimatske promene, izazove sa Bliskog istoka ili demokratske rasprave, bez obzira na to koliko brzo možemo da prikupimo i pročitamo tekstove, priloge, pozitivne i negativne glasove na internetu o ovim temama. Mnogo ljudi može slučajno istovremeno podeliti identično mišljenje i da mu na taj način dodatno podigne rejting, ali to samo po sebi ne garantuje da će neki problem biti rešen, kao što ne dokazuje ni da verodostojnost ima ikakve veze sa pozitivnim konsenzusom. Zbog takvih problema moramo da se zaputimo kroz zamršene puteve saznanja.
Socijalni dokaz
U slučaju neizvesnosti u pogledu toga u šta verovati ili šta činiti, pokušavamo da izmamimo više informacija od neposrednog okruženja kako bismo postali „mudriji“ ili olakšali sebi odlučivanje. Ali, kada okruženje nema da ponudi više informacija ili kada neko iz nekih razloga spreči dodatno traženje informacija, možemo da konsultujemo ili posmatramo druge činioce. Ovaj poslednji izvor informacija u socijalnoj psihologiji poznat je pod nazivom socijalni dokaz i može biti izuzetno podsticajan za individualno ili kolektivno promišljanje, odlučivanje ili delovanje. Naime, pojedinačni činioci mogu prihvatiti verovanja, norme i radnje drugih činilaca u pokušaju da dopru do ispravnog gledišta, stava i ponašanja u datoj situaciji.
Socijalni dokaz može se shvatiti kao izvor informacija ili resurs koji ponekad pruža mnogo, a ponekad malo putokaza u smeru koji bi nas uputio u to šta da mislimo ili učinimo u zavisnosti od kvaliteta i kvantiteta informacija koje su dostupne od drugih. Grubo rečeno, premalo ili previše informacija, kao i način na koji je informacija predstavljena odlučujućem telu, i konačno način na koji je sortirana, mogu generisati nesrećne kolektivne situacije.
Mehurovi
Još jedna tema kojom se knjiga Infostorms bavi jesu „mehurovi“. Pojam „mehur“ tradicionalno se povezuje sa špekulantskim situacijama koje se javljaju na finansijskim tržištima. Iza svakog finansijskog mehura stoji politički mehur koji podstiče određeno tržišno ponašanje koje na kraju dovodi do finansijske nestabilnosti.
Osim finansijskih i političkih, postoje i filter mehurovi, mehurovi mišljenja, statusni mehurovi, umetnički mehurovi, naučni mehurovi… koji „guraju“ grupe ili pojedince u određenom, ponekad i nesrećnom smeru. Ne samo što ćemo zahvaljujući mehurovima kupiti istu stvar, misliti na isti način, ceniti slične umetničke sadržaje, već ćemo i „lajkovati“ iste postove na socijalnim mrežama, glasati za iste stvari podižući im tako onlajn rejting, kupovati istu brendiranu robu, ili se čak prijavljivati na iste naučnoistraživačke programe.
Internet aktivista Ilaj Parizer skovao je 2011. godine termin „filter mehur“ kako bi ukazao na selektivno prikupljanje informacija usled personalizovanja rezultata pretrage na osnovu korisnikovih pretraživanja iz prošlosti, kao i broja klikova i lokacije, filtrirajući (odbacujući) tako informacije koje se kose sa njegovim interesovanjima. Automatsko personalizovano selektovanje informacija može dovesti do svojevrsnog zastranjivanja korisnika izolujući ga u njegove sopstvene kulturne, političke i religijske mehurove. Ovakvi mehurovi mogu stimulisati individualnu zatupljenost i, što je još gore, mogu biti potencijalno opasni za zajednicu u celini jer podrivaju pravo na informisanje građana, kao i stavove javnosti i demokratske rasprave, čineći građane podložnijim propagandi i manipulaciji. Takav svet koji je izgrađen od sličnosti jeste svet u kome se nema šta naučiti, svet koji je preplavljen nevidljivom autopropagandom i u kome smo neprestano indoktrinirani sopstvenim idejama.
Sloboda izbora
Zaključno poglavlje knjige posvećeno je pitanju demokratije u svetlu ubrzanog razvoja informacionih tehnologija. Pitanje koje autori na početku postavljaju glasi: „Da li je konzumerska demokratija, koja počiva na ideji neprekidnog maksimizovanja slobode individualnog izbora, zaista pravi model na osnovu koga bi trebalo da izgrađujemo društvo?“ Dakle, da li će nas ovakav model odvesti ka društvima koja veoma podsećaju na šoping centre? Šta stoji u srži ovako shvaćene ideje političke slobode?
Ono što je karakteristično za zapadni koncept demokratije jeste da biti slobodan ne znači samo da niste prinuđeni na religioznost ili na brak sa određenom osobom, već i da sami možete izabrati svoju religiju, kao i s kim ćete se venčati.
Dakle, politička sloboda, ili naprosto „sloboda“, često se formuliše kao nesputana mogućnost da se slobodno izabere između kakvih god opcija koje su trenutno dostupne ili se smatraju mogućim kandidatima za izbor – što je drugi naziv za konzumersku demokratiju. Glavna ideja koja stoji u pozadini ovakvog načina razmišljanja glasi da između individualnih izbora i političke slobode stoji znak jednakosti.
Jedna od osnovnih poruka knjige Infostorms glasi da političku slobodu ne treba svesti samo na individualni slobodni izbor, već da se takođe mora zahtevati i određena količina relevantnih informacija. Drugim rečima, ako nam već u stvarnom svetu nisu dostupne savršene informacije, u situaciji u kojoj treba da donesemo odluku trebalo bi da imamo na raspolaganju dovoljno relevantnih informacija, odnosno da posedujemo znanje.
Znanje je, dakle, direktno povezano sa problemima s kojima se savremene demokratije sve češće suočavaju. Stavovi, odluke, izbori i postupci, kao i centralna demokratska tekovina – glasanje, izuzetno su osetljivi na načine na koje su dostupne informacije procesuirane. Ukoliko je informacija pogrešno procesuirana, teško da će se doći do istine, a ako istina barem donekle nije proceduralno zagarantovana, onda je samo nebo granica za razne oblike manipulisanja građanima, donosiocima odluka i ostalim činiocima unutar jednog demokratskog poretka.
Internet je izuzetan medij za širenje priča putem „lajkovanja“, „šerovanja“, glasanja i komentarisanja, koje se za veoma kratko vreme mogu proširiti poput virusa. Ali, ako se nešto proširi poput virusa, ne znači nužno i da je istinito, kao i obratno, nešto istinito ne širi se nužno poput virusa. Današnje demokratije ne počivaju na činjenicama već na snažni(ji)m oportunim narativima, gde je „dobra“ samo ona priča koja se širi poput virusa i gde se politika gotovo isključivo svodi na maksimizovanje podrške glasača. Jedna od glavnih poruka knjige glasi da ukoliko u demokratijama u budućnosti ne bude omogućen pristup pouzdanim izvorima informacija i ukoliko se ne bude u javnosti respektovao validan argument, onda više nećemo moći da razlučimo šta je informacija, a šta dezinformacija.