Већ дуго научници верују да је прелазак, током неолита, са номадског на седелачки начин живота, учинио људе болеснијима. Сматра се да су се наши преци, док су живели као ловци сакупљачи, хранили много разноврсније и здравије него кад су почели да живе од земљорадње и сточарства, пошто су се сада ослањали на тек неколико биљних култура и домаћих животиња.
И управо живот у непосредној близини како других људи тако и животиња и њиховог измета – а углавном су сви били смештени под истим кровом – омогућио је различитим патогенима да пређу и на људе. Па ипак, колико год ова теза деловала веродостојно, тек неколико заразних болести оставља трагове на скелетима, тако да је ове патогене тешко детектовати на фосилима и доказати је.
Међутим, чини се да је новој студији, објављеној недавно у научном часопису Nature Ecology & Evolution, то пошло за руком. Наиме, група научника са Института Макс Планк, предвођена популационим генетичарима Феликсом Кејом и Јоханесом Краузеом и бактеријалним геномичаром Александром Хербигом, утврдила је да су наши преци, поставши земљорадници и сточари, „криви“ за то што, од тада па све до данас, обољевамо од салмонеле. Долазећи у близак додир са домаћим животињама и њиховим гнојивом, они су запатили бактерију Salmonella enterica, која је пронашла пут до људске утробе и ту се прилагодила и одомаћила.
Али ако је тако тешко било утврдити појаву патогена код наших предака, како је до овог открића уопште дошло?
Најкраће речено, захваљујући невероватном технолошком продору и ингениозности поменутих научника. Наиме, они су успели да развију посебан метод назван HOPS којим су успели да детектују делове ДНК салмонеле у фосилним остацима наших предака, међу којима је било како оних који су се бавили сточарством и пољопривредом тако и оних који су полако прелазили са номадског на седелачки начин живота. У питању су зуби 2739 људи са различитих локалитета широм западне Евроазије стари и до 6500 година, у којима је Кејов и Хербигов научни тим успео да открије и реконструише чак осам генома поменуте врсте Salmonella enterica.
Испоставило се да, иако породично стабло салмонеле има више од 2500 бактеријских сојева, свих шест генома Salmonella enterica – које су ови истраживачи пронашли у остацима древних сточара и пољопривредника, старих између 5500 и 1600 година – спада у једну групу. Занимљиво је да у ову групу спада и сој Paratyphi C, који је посебно адаптиран на људе и изазива смртоносни облик ентеричне грознице сличан данашњој тифуској грозници. Преостала два генома исте врсте салмонеле – нађена на зубима поменутих номада, који су пре 6500 година насељавали територије данашње западне Русије – спадају у друге групе, заједно са сојевима који изазивају побачаје код оваца и коња.
Научници су утврдили и то да древни предак соја paratyphi C није био адаптиран искључиво на људски организам. Овај патоген је заразио известан број животиња, али су му недостајали гени који изазивају грозницу налик тифусној, што указује да су људи првобитно запатили блажу форму ове болести, која је такође заразила њихову стоку.
Ови резултати, како тврди у истраживању Кејов и Хербигов тим, говоре нам да старији сојеви нису били прилагођени искључиво једној врсти домаћина, да се смртоносни облик салмонеле код људи развио доста касније, као и то да све наведено одлично илуструје еволуцију овог патогена током периода од 5000 година. Резултати такође потврђују тезу да је појава салмонеле код људи повезана са променама у начину живота.
Међутим, оно што се још увек не зна јесте: која је животиња била првобитни домаћин са којег је салмонела прешла на људе. Изгледа да то није – као што се раније мислило – била свиња. Свиње носе сој салмонеле сродан оном који је прилагођен људима, али се он појављује тек пре 4000 година. Што значи да би се, врло лако, могло испоставити да су људи били ти који су заразили свиње овом смртоносном болешћу.