Пре четири милијарде година, у примордијалној супи, обични неоргански молекули претварају се у живот. Како то поновити у лабораторији?
Вратимо се уназад. Три милиона година пре епохе људи, аустралопитекуси трче афричком саваном. Шездесет пет милиона година раније планетом владају диносауруси. Шестсто милиона година пре тога долази до прве експлозије вишећелијског живота који се шири планетом. Четири милијарде година раније, на планети без кисеоника, први органски молекули плутају топлим морем.
Како је све то почело? Шта се заправо десило са сасвим обичним неорганским молекулима који су се спојили у примордијалној супи? Како су почели да процесирају енергију и репродукују се, што су две основне особине живота?
Године 1952. у Чикагу, Стенли Милер и Харолд Уреј су направили експеримент у коме су створили услове ране Земље са водом у стакленој посуди (океаном), електричном варницом (муњом) и гасом у коме је био измешан метан са амонијаком (атмосфера). У мешавини молекула Уреј и Милер добијају пет аминокиселина, али ништа што би се могло сматрати живим. Амерички научник Крејг Вентер 2010. понавља овај оглед са деловима ДНК.
Међутим, живот из неорганских молекула још није направљен у лабораторији. Који тајни састојак недостаје? Како попунити празнину између неживе материjе и настанка самореплицираjућег живог система?
Истражите друга ОТВОРЕНА ПИТАЊА САВРЕМЕНЕ НАУКЕ.