Pre četiri milijarde godina, u primordijalnoj supi, obični neorganski molekuli pretvaraju se u život. Kako to ponoviti u laboratoriji?
Vratimo se unazad. Tri miliona godina pre epohe ljudi, australopitekusi trče afričkom savanom. Šezdeset pet miliona godina ranije planetom vladaju dinosaurusi. Šeststo miliona godina pre toga dolazi do prve eksplozije višećelijskog života koji se širi planetom. Četiri milijarde godina ranije, na planeti bez kiseonika, prvi organski molekuli plutaju toplim morem.
Kako je sve to počelo? Šta se zapravo desilo sa sasvim običnim neorganskim molekulima koji su se spojili u primordijalnoj supi? Kako su počeli da procesiraju energiju i reprodukuju se, što su dve osnovne osobine života?
Godine 1952. u Čikagu, Stenli Miler i Harold Urej su napravili eksperiment u kome su stvorili uslove rane Zemlje sa vodom u staklenoj posudi (okeanom), električnom varnicom (munjom) i gasom u kome je bio izmešan metan sa amonijakom (atmosfera). U mešavini molekula Urej i Miler dobijaju pet aminokiselina, ali ništa što bi se moglo smatrati živim. Američki naučnik Krejg Venter 2010. ponavlja ovaj ogled sa delovima DNK.
Međutim, život iz neorganskih molekula još nije napravljen u laboratoriji. Koji tajni sastojak nedostaje? Kako popuniti prazninu između nežive materije i nastanka samoreplicirajućeg živog sistema?
Istražite druga OTVORENA PITANJA SAVREMENE NAUKE.