О погубности волунтаризма

Вавилов, чиjих 125 година од рођења обележавамо ове, 2012. године, био jе сjаjан и као практичар (створио jе наjвећу банку биљног семења свог времена, са више од 400.000 узорака на Институту у Санкт Петербургу, коjи данас носи његово име) и као теоретичар (формулисао закон хомологних сериjа у генетици и увео концепт центара порекла за групе организама од кључног значаjа у биогеографиjи). Будући озбиљан биолог, ниjе могао ћутке да пређе преко експлозивног ширења лисенкоистичке псеудонауке у Совjетском Савезу током тридесетих година. Као последица тога, 1940. године био jе ухапшен и за своjу породицу, колеге и приjатеље буквално jе нестао; тек много касниjе, у време Хрушчова и „отопљавања“ комунистичког терора, утврђено jе да jе убиjен изгладњавањем у концентрационом логору у Саратову 26. jануара 1943. Пре него што ће бити ухапштен, Вавилов jе био подвгнут броjним понижењима и малтретирањима од стране свог бившег асистента Лисенка, при чему jе индикативна „дебата“ – или саслушање – од 23. маjа 1939. године, чиjи записник преноси историчар Жорес Медведев. (2) Током тог „разговора“ на коме би позавидео сваки средњовековни инквизитор, Лисенко открива jедан нови аспект Вавиловљеве jереси:

Лисенко: Из онога што сте написали разумео сам да се слажете са вашим учитељем Беjтсоном да еволуциjа треба да буде посматрана као процес поjедностављења. Ипак, у поглављу 4 историjе Партиjе jасно jе да еволуциjа представља повећање комплексности.

Вавилов: … Не, само укратко говорећи, понекад постоjи и редукциjа…

Лукиjањенко [Лисенков заменик]: Зар ништа нисте научили од Маркса?

Очигледно, чињеница о коjоj обилато сведочи и фосилна и експериментална евиденциjа да биолошка еволуциjа може довести до морфолошког и функционалног поjедностављења, била jе неприхватљива за стаљинистичке идеологе неминовног прогреса с краjа на краj универзума. Како се само та природа усуђуjе да поjедностави, рецимо, шкољку неког пужа из перма или триjаса, кад су Непогрешиви Оци Идеологиjе одредили да све на свету постаjе све сложениjе и сложениjе?! Оваj теориjски детаљ не само да показуjе од каквих су ствари зависили живот и смрт у тоталитарном систему већ и колико треба бити опрезан са било каквим веома генералним исказима.

Jош суштинскиjе, ниjе никакво чудо да jе са овим приступом совjетска биологиjа акумулирала кашњење од више децениjа за Западним светом, коjе ни до данашњег дана ниjе надокнађено. Но са сазнаjног становишта коjе нас овде занима, вреди упоредити Лисенкове речи о томе како се добиjа одређени резултат са „рецептом“ св. Аурелиjа Августина из давне 397. године (О хришћанскоj доктрини, књига III, поглавље 15) на тему приступа проучавању литературе:

За то ће послужити следеће правило: да се оно што се чита подвргне вредном испитивању све док се не произведе интерпретациjа коjа ће допринети владавини милосрђа. 

Да не буде забуне: за разлику од зликовца и политиканта Лисенка, Августин jе био озбиљан мислилац (нарочито по стандардима свог времена). Он jе чак показивао и изузетно поштовање, некарактеристично за теологе тог доба, према резултатима науке; позната jе његова сентенца да онима коjи се нису бавили науком преостаjе незавидни задатак да хришћанство прихвате на основу пуке вере. Овде, дакле, имамо додатну поенту: и озбиљни мислиоци могу бити заведени идеолошким празнословљем и свесно одустати од критичког приступа коjи jе jедини научан и jедини може дати резултате! Морално узвишени Августинов разлог, нажалост, води до истог резултата као и Лисенкова приземна бахатост – ни у jедном ни у другом случаjу ниjе реално очекивати да ће се добити икакви резултати вредни помена.

И у jедном и у другом случаjу имамо исти волунтаризам, коjи покушава да се наметне у домену науке, тамо где му никако ниjе место. Идеолошки, религиjски или чак и комерциjално мотивисан волунтаризам jедан jе од наjвећих и историjски наjтрагичниjих неприjатеља науке и треба га избегавати свуда и у свакоj прилици, без изузетака. Волунтаризам jе истинска супротност критичком и рационалном мишљењу коjе jе у сржи самог концепта науке.

Ако jе десеторици људи потребно сат времена да ископаjу неку рупу, да ли то значи да ће сто хиљада људи ископати ту исту рупу у делићу секунде? Као што jе добро познато свима осим администратора, планера и других бирократа, ова врста расуђивања jе скроз бесмислена; прекоброjни радници ће се пре помлатити ашовима него значаjниjе убрзати извођење посла. Ова врста накарадног расуђивања, међутим, и те како цвета – колико смо пута чули да решивост неког проблема „зависи од улагања“ или „зависи од политичке/административне воље“, иза чега обично стоjи типично бирократска идеjа да ће се дуплирањем броjа људи или лабораториjских уређаjа решити дупло више проблема. Бриљантно циничне опаске на ову тему могу се пронаћи у ремек-делу Станислава Лема, роману Глас господара. Да се природа не понаша по тоj рачуници показуjе мноштво историjских примера; нарочито су релевантни примери оних великих проблема коjи су и уз мизерна улагања (SETI) и уз огромна улагања (контролисана термонуклеарна фузиjа) остали пођеднако – нерешени! Ово указуjе на велику опасност поверења у квазинаучно марксистичко гесло да „квантитет прелази у квалитет“. И доиста се понекад и понегде дешава (нпр. проjект „Менхетен“), али jе врло далеко од општег принципа. Ништа не може заменити увид у сваку поjединачну проблемску ситуациjу! Jош jедан пример онога што jе, по легенди, Еуклид рекао краљу Птоломеjу: Овде [тj. у геометриjи, науци] нема краљевског пута!

Нажалост, волунтаризам и његова тривиjализациjа у виду сладуњаве тинеjџерске пароле да само треба нешто довољно снажно желети има jедну врсту психолошке привлачности коjоj jе тешко одолети, а ситуациjа jе посебно тешка пошто сви образовни системи, чак и они наjлибералниjи, садрже одређену волунтаристичку компоненту коjа jе обично повезана са вулгарно схваћеном jеднакошћу ученика и студената. Наиме, инсистира се да се количином уложеног рада увек може надокнадити недостатак склоности, талента или већ оне неухватљиве инспирациjе коjа разликуjе истинског маjстора од вредног калфе, Ростроповича од Пере Гудача. Таква врста бруталног егалитаристичког приступа коjи негира истинску хетерогеност како природе тако и људске – самим тим и научничке – популациjе, осуђена jе на неуспех. Наука може да напредуjе само кад jе слободна, а самим тим и елитистичка – ту нема, нити може бити, ичег лошег.