Ричард Докинс: Највећа представа на Земљи

Нова Библиотека доноси одломак из једне од најцењенијих и најчитанијих научнопопуларних књига у историји, Највећа представа на Земљи, Ричарда Докинса

Текст: Ричард Докинс (одломак из књиге Највећа представа на Земљи, Хеликс, 2010)

Почео сам ову књигу сликом наставника латинског коjи jе приморан да губи време и енергиjу бранећи став да су Римљани и њихов jезик постоjали. Размислимо jош мало о томе и упитаjмо се какви су, заправо, докази у прилог тврдње да jе било Римског царства и латинског jезика. Живим у Британиjи где jе, као и свуда по Европи, Рим оставио своj печат, избраздао своjе путеве по краjолицима, преплео своj jезик с нашим, а своjу историjу уткао у нашу књижевност.

Прошетаjте се дуж Хадриjановог зида, коjи мештани радиjе зову Римски зид. Jа сам то чинио сваке недеље – ми, ученици интернатске школе у (сразмерно) новом Салисбериjу, ишли смо jедан за другим, у колони, до римске камене утврде у Олд Саруму и дружили се са замишљеним духовима мртвих ратника.

Раширите какву стару воjну мапу Енглеске. Где год угледате дугачак друм, прав као стрела, нарочито тамо где пресеца зелена поља, или где се пружа колски пут коjи као да jе повучен лењиром – готово увек ћете наћи римски потпис на њему. Остаци Римског царства на сваком су кораку.

Изумирање је правило. Преживљавање је изузетак.

– Карл Сеган

И историjа живих бића исписана jе свуд по њима. Жива бића су препуна биолошких еквивалената римских путева, зидова, споменика, остатака керамичких посуда, чак и древних записа утиснутих у живу ДНК, коjи спремно чекаjу да их научници растумаче.

Препуна су? Да, дословно. Кад се прехладите, или се страшно уплашите, или вас уздрма нестварно занатско умеће у Шекспировим сонетима, наjежите се. Зашто? Зато што су ваши преци били нормални сисари с длакама по целом телу коjе су се кострешиле и спуштале на заповест осетљивих телесних регулатора температуре. Ако jе био мраз, длаке су се подизале како би се међу њима задржало више ваздуха. За топлих дана, омотач се спуштао, да се лакше тело расхлади.

Касниjе током еволуциjе, систем кострешења длака преузет jе у сврхе друштвене комуникациjе и постао jе део „испољавања емоциjа“, што jе Дарвин међу првима уочио и навео у књизи коjоj jе наденуо име управо по тоj синтагми (Expression of the Emotions). Не могу да одолим а да с вама не поделим следеће редове – типично Дарвинове – из те књиге:

Господин Сатон, промућурни чувар зоолошког врта, пажљиво jе посматрао, по моjим инструкциjама, шимпанзу и орангутана; и вели да им се длаке накостреше кад се изненада уплаше, од грома, или кад се разљуте, на пример кад их драшкаjу. Видео сам шимпанзу коjа се узбунила угледавши црног утоваривача угља, и длака jоj се накострешила по целом телу… Унео сам препарирану змиjу у одељак с маjмунима и неколицини се длака одмах издигла… Кад сам препарирану змиjу показао пекариjу, длака му се чудесно накострешила дуж леђа; а исто се дешава и с вепром кад се разбесни.

Ми смо машине за преживљавање – роботизована возила слепо програмирана да очувају себичне молекуле познате као гени. Ово је истина која ме и даље оставља без речи.

– Ричард Докинс

Длаке на врату костреше се у љутњи. Исто тако и у страху длаке се усправе како би наизглед повећале тело па да се уплаше опасни супарници или грабљивци. Чак и ми, голуждрави човеколики маjмуни, jош увек поседуjемо механизам за кострешење непостоjећих (или jедва постоjећих) длачица, и то зовемо jеза. Механизам за кострешење длака jе остатак, нефункционални реликт нечега што jе имало практичну сврху за наше давно умрле претке. Заостале длачице само су jедан од броjних примера историjе коjа jе исписана свуда по нама. Оне су уверљив доказ да се еволуциjа одиграла, и то доказ коjи се не темељи на фосилима него на модерним животињама.

У претходном поглављу, кад сам упоредио делфина с дорадом, прилично великом рибом, видели смо да не морамо трагати много дубоко по делфину како бисмо открили историjу његовог живота на копну. И поред делфинове хидродинамичне, риболике спољашњости, а упркос чињеници да сада цео животни век проводи у води, те да би врло брзо умро ако би се насукао, њему – али не и доради – „копнени сисар“ уткан jе у саму срж. Делфин има плућа а не шкрге и, као свака копнена животиња, удавиће се ако га нешто спречи да изрони и удахне ваздух, премда може да задржи дах много дуже од копненог сисара.

На свакакве начине jе његов дисаjни апарат измењен како би се прилагодио воденом свету. Уместо да дише кроз две мале ноздрве на краjу носа, што jе уобичаjено за све копнене сисаре, делфин има jедну ноздрву на врху главе и кроз њу дише само непосредно пошто изрони. Та „дисаљка“ има чврсто стегнут вентил-заптивач коjи спречава да вода изађе; отвор jе широк како би се што мање времена утрошило на дисање.

Године 1845, у преписци с члановима Краљевског друштва, коме jе припадао и Дарвин те jе стога врло лако могао ту преписку прочитати, Франсис Сибсон jе написао: „Мишићи коjи отвараjу и затвараjу дисаљку и коjи функционишу у разним шупљим органима чине jедан од наjсложениjих а уjедно и наjфиниjе подешених механизама коjе су обликовале природа или уметност.“ Делфинова дисаљка jе пример великог упирања да се исправи проблем коjи никад не би ни постоjао да делфини дишу на шкрге, као рибе. А многи детаљи на дисаљки могу се посматрати као корекциjе секундарних проблема коjи су искрсли кад су животиње почеле уносити ваздух преко врха главе, а не (више) кроз ноздрве.

Прави стваралац одмах би планирао да се отвор нађе на врху главе – то jест, ако не би одлучио да одмах укине плућа и определи се за шкрге. У овом поглављу стално ћемо наилазити на примере да се у еволуциjи кориговала првобитна „грешка“ или историjски реликт и то преко накнадне компензациjе и дотеривања уместо кроз враћање пред таблу за цртање, како би прави стваралац учинио. Како било, детаљан и сложен пут до настанка дисаљке уверљив jе доказ да су далеки преци делфина живели на копну.

Не преживљавају најснажнији или најинтелигентнији, већ они који се најбоље могу прилагодити промени.

– Чарлс Дарвин

На неброjено много других начина могло би се показати да jе историjа делфина и китова исписана свуда по њима и у њима, попут трагова римских друмова повучених као праве црте – колске, коњске и пешачке стазе по мапи Енглеске. Китови немаjу задње удове, али сићушне кости, дубоко у њиховом телу, остаци су карличног поjаса и задњих удова њихових давно несталих ногатих предака. Исто важи и за сирене или морске краве (досад сам их неколико пута поменуо: ламантини, дугонзи и осмометарске Стелерове морске краве коjе су људи ловили до истребљења).*

Сирене су знатно другачиjе од китова и делфина, али оне су уз њих jедина група потпуно морских сисара коjи никад нису походили обалу. И док су делфини брзи, активни и интелигентни месождери, ламантини и дугонзи су спори, поспани биљоjеди. Кад сам обишао аквариjум с ламантинима у западноj Флориди, jедини пут нисам био бесан због гласне музике из звучника. Тамо су пуштали успављуjућу музику коjа се чинила тако прикладна да сам заборавио на љутњу.

Ламантини и дугонзи плутали су без напрезања у хидростатичкоj равнотежи, не помоћу рибљег мехура као што то чине рибе него користећи тешке кости као равнотежу природном потиску свога габаритног тела. Зато им jе специфична тежина врло слична специфичноj тежини воде, и могу да jоj се фино прилагођаваjу увлачењем или ширењем грудног коша. Прецизност с коjом контролишу потисак додатно jе повећана тиме што поседуjу засебне дупље за свако плућно крило: они имаjу две диjафрагме.

Делфини и китови, дугонзи и ламантини рађаjу живе бебе, као и сви сисари. То ниjе уобичаjено само за сисаре. Многе рибе су живоротке, али живе младунце доносе на свет на битно другачиjи начин (заправо, ради се о изванредноj разноврсности битно другачиjих начина коjи су сигурно еволуирали независно jедни од других). Постељица делфина jе, нема сумње, као код других сисара, а своjствено им jе и то да доjе младе. И мозак им, несумњиво, има одлике мозга сисара, и то врло напредних. Мождана кора сисара jе слоj сиве масе омотане око спољашње стране мозга. Постати паметниjи, углавном значи повећати област тог слоjа. То се може учинити тако што се повећа и мозак и лобања у коjоj jе смештен.

Еволуција никада не гледа ка будућности.

– Ричард Докинс

Али велика лобања има и своjих лоших страна. Као прво, теже jу jе носити. Зато паметни сисари настоjе да повећаjу област сиве масе а да не помераjу границе задате величином лобање, и то постижу тако што цео таj слоj jако намрешкаjу па има дубоке наборе и процепе. Због тога људски мозак изгледа као наборани кестен, а мозак делфина и китова jедини може парирати по набораности мозгу човеколиких маjмуна.

Мозак риба нема никакве наборе. Он нема ни мождану кору и сићушан jе спрам мозга делфина или човека. Сисарско порекло делфина дубоко jе урезано у наборану површину њиховог мозга. Он jе део њихове сисарске особености, заjедно с постељицом, млеком, срцем с четири коморе, доњом вилицом с jедном кости, топлокрвношћу и многим другим специфичним сисарским одликама.

Топлокрвним животињама зовемо сисаре и птице, али оне, заправо, имаjу способност да одржаваjу телесну температуру без обзира на температуру околине. То jе добра замисао, пошто омогућава да се хемиjске реакциjе у ћелиjи оптимизуjу тако да функционишу наjбоље што могу при одређеноj температури. „Хладнокрвне“ животиње нису нужно хладне.

Гуштер ће имати топлиjу крв од сисара ако се обоjе нађу у Сахари у по бела, сунчана дана. Исто тако, крв ће му бити хладниjа од крви сисара уколико се затекну на снегу. Сисар све време има исту температуру, и мора се много намучити да би jе одржао помоћу своjих унутрашњих механизама. Гуштери регулишу телесну температуру спољашњим средствима – излазе на сунце кад треба да се загреjу и склањаjу се у хлад кад треба да се охладе. Сисари прецизниjе подешаваjу своjу телесну температуру и делфини ту нису изузетак. Опет се показало да jе њихово сисарско порекло исписано свуд по њима, иако су се вратили животу у мору где многа створења не одржаваjу константну температуру тела.