Осећање туге се развија само код друштвених животиња са великим и комплексним мозговима
Текст: Ивана Николић
Животињама за које се претпоставља да могу да осећају тугу – шимпанзама, павијанима и слоновима – недавно су се придружили и делфини. Томе је допринело истраживање италијанског биолога Ђованија Беарција из непрофитне организације Dolphin Biology and Conservation која се бави заштитом природе и мора.
Постоји неколико хиљада фотографија и снимака на интернету на којима се види да делфини тугују. Познате су и сцене делфина-мајки како у устима или на леђима носе остатке својих мртвих младунаца недељу дана или дуже, док се сасвим не распадну.
Али, како би дефинитивно утврдили да ли ове животиње осећају и испољавају тугу, Беарци и његове колеге су анализирали 78 научних извештаја објављених у периоду од 1970. до 2016. године. У њима су приказане сцене сличне онима са друштвених мрежа, а Беарци их је назвао postmortem-attentive behavior.
Тим је утврдио да се тек 20 од 88 врста китова и делфина понаша на овај начин након смрти ближњег. Највећи број њих припада врстама делфина Sousa и Tursiops, док је само за једну врсту китова, грбавог кита, утврђено да осећа тугу.
Научници су утврдили и везу између демонстрације туге и величине и комплексности мозга ових животиња. Делфини који живе у структурисанијим друштвеним групама генерално имају веће и комплексније мозгове од грбавих китова.
Беарцијев тим тврди да понашање које показује тугу може да се јави само код животиња са великим и комплексним мозговима које функционишу у друштву. Да ли је то довољно јак доказ да делфини и китови заиста тугују?
Када је реч о шимпанзама, утврђено је да они пате тако што су прикупљани детаљи о њиховом понашању након смрти ближњих. Тако је једна млада шимпанза која није могла да се носи са смрћу мајке у танзанијском националном парку Gomb Strim постала летаргична, одбијала храну коју су јој истраживачи нудили, разболела се и након месец дана издахнула.
Осећање туге код павијана је установљено анализом хормона пре и након што су изгубили младунче или партнера. Са друге стране, код китова и делфина нема овако детаљних доказа да осећају тугу.
Ипак, Беарци сматра да постоје начини да се ово провери. Када истраживачи виде китове и делфине са својим мртвима, треба да ставе хидрофон у воду и снимају звукове које испуштају и да користе дронове како би сакупили спреј који ове животиње испуштају и на основу њега анализирали стање хормона.