У експериментима којима се испитује друштвено понашање мишеви су углавном агресивни у конфликтним ситуацијама. Међутим, научници су пронашли начин да их приволе да се понашају кооперативније
Текст: Ивана Николић
Конфликт интереса постоји и код животиња, па оне несвесно усвајају различите стратегије како би победиле своју конкуренцију. Наравно, јачи остварају своје интересе на рачун слабијих, а таква стратегија може да буде и скупа уколико захтева коришћење силе.
Са друге стране, постоје и мање насилне и ређе применљиве стратегије које се уче понављањем истих ситуација. Тако теоријска и експериментална истраживања показују да сарадња зависи од когнитивних процеса који треба да надвладају импулс за остваривањем ”опипљивих” награда. Ову теорију недавно је потврдила студија коју су спровели истраживачи на челу са Ил Хваном Коеном са јужнокорејског Института основних наука, објављена у часопису Nature Communications.
Они су показали да пар мишева може да научи да координише своје понашање како би постигли подједнаку дистрибуцију награда, али само онда када награда није храна, већ се испоручује директно у мозак.
Мишеви су иначе врло флескибилни када је реч о понашању у друштву. Код ниске густине насељености, они агресивно бране своју територију, док код веће густине развијају строгу хијерархију у којој постоји мужјак који доминира и има своје подређене. Међутим, ни у једном од ова два сценарија нема много места за сарадњу. Код мужјака мишева друштвени ранг се стиче и утврђује величиним, агресивношћу и упорношћу. На основу тога они одлучују да ли вреди борити се за нешто, па уколико њихов противник далеко предњачи у поменутим карактеристикама, они ће одустати.
Како би утврдили да ли мишеви имају капацитет да надвладају своје урођене тенденције ка решавању проблема агресијом, Кое и његови сарадници суочили су их са једним задатком повезаним са кооридинацијом у простору. Поставили су кутију која је двема преградама подељена на три коморе и тренирали мишеве да са централне стартне позиције, односно из централне коморе, прате визуелни знак и оду у леву или десну комору да приме награду. Потом су поставили претходно истрениран пар мишева да заједно испробају овај експеримент.
На почетку су се оба миша нашла на централној стартној позицији. Први миш који је пратећи визуелни знак ушао у праву комору добио је награду у виду хране или бежичне стимулације мозга (WBS) која надилази све друге награде, укључујући воду, храну и секс. У WBS експериментима стимуланс је био награда уколико би и други миш ушао у праву комору. То, наравно, није било могуће када је награда храна.
Као што је и очекивано, када је мишевима награда била храна, онај доминантнији је натерао другог, слабијег, у централну стартну зону како би игра опет почела и онда монополизовао награду. Насупрот томе, Кое и његови сарадници су установили да су оне животиње којима је дат стимуланс као награда развиле и задржале ”правило алтернативног додељивања” тако да сваки миш у пару монополизује само једну комору са наградом и не одлази у другу и то одлази у ону у коју је научио да иде док је био трениран појединачно.
Један миш је добијао награду онда када се она налазила у левој комори, а други када се она налазила у десној. Укратко, мишеви су научили правило које каже да када светли лампица поред њиховог стартног места, онда одлазе у комору ближу лампици. Пратећи ово правило мишеви су повећали и укупан број награда, али и равноправност додељивања.
Експеримент је показао да је стимуланс успео да надвлада хијерархију и деспотско понашање које се развило када је награда била храна. У експериментима у којима је коришћен овај стимуланс мишеви су пратили правила и показали веома мало агресије која је имала минимални ефекат на њихов избор понашања. Чак ни асиметрија у величини упарених мишева, која је кључна карактеристика социјалног статуса, није утицала на сарадњу изазвану стимулансом.
Чак и онда када су истраживачи направили нове парове у којима су оба миша већ била тренирана и имала су своју страну коју преферирају, животиње су веома брзо примениле правило алтернативног додељивања чиме су показала невероватну флексибилност. Закучак истраживања је да постоје одређени фактори који ограничавају сарадњу, као што су лишавање хране и присуство снажног апетитивног стимулуса као што је овде храна.
Храна је свим мишевима била видљива у експериментима у којима је коришћена као награда. Са друге стране, иако је светлосни сигнал показивао присуство WBS стимуланса, миш који није добијао награду никако није могао да зна за њено постојање. Ово истраживање је, према мишљењу експерата, драгоцено када је реч о проучавању сарадње међу животињама, нарочито данас када је ту сарадњу тешко али и контроверзно проучавати у лабораторијама.