Развој технологија, а посебно испитивања вештачке интелигенције, наводе на помисао: уколико је вероватноћа да се човек негативно понаша тако велика, колика ће она бити код испрограмиране хуманоидне машине
Пише: Марија Николић
Толико пута се у историји човечанства показало да је човек, колико год да је у стању нешто да унапреди, једнако у стању нешто и да уништи. Колико смо досад могли да утврдимо, нема бољих од нас. Можда смо и једини. Веома је застрашујћа помисао да смо можда истовремено врхунско достигнуће васионе, али и њен најгори кошмар. Пошто смо тако необично немарни у чувању других ствари, биле оне живе или не, немамо појма о томе колико је живих створења могло заувек да изумре, или ће им се то убрзо десити, због те наше немарности. Има ту једна квака које су људи све више свесни, а то је да уништавајући околину око нас, уништавамо себе саме. А можда ће нам у томе помоћи наш најфантастичнији изум: робот.
РОБОТИ
Појам робот се схвата на два начина: као хуманоид и као аутомат.
Појам хуманоид датира од пре нешто више од две и по хиљаде година, од Пандоре и Илијаде. И још раније, египатске, вавилонске, па чак и сумерске легенде од пре пет хиљада година су на глини уписивале слике постојања таквог бића – човеколиког бога. Једна варијација на ту тему је идеја Голема, која се везује за прашки гето из 16. века. Знате она воштана фигура која, када јој се удахне живот, постане корисна, али деструктивна. Голем је био значајан предак Мери Шелијевог Франкенштајна: модерног Прометеја (1818). И од тада, од саме идеје хуманоидног предмета, он се чешће везује за уништење, него за напредак.
Сада је већ довољно очигледна чињеница да се реч „робот“ први пут појавила у књижевности, а не у техници. Пореклом је из словенских језика где „работа“ значи рад, а „работник“ радник. Карл Чапек у својој драми Р.У.Р: Розумови универзални роботи, из далеке 1920, уводи реч „робот“ и приказује de facto једну легенду: рабин Јудел користи човеколику фигуру, Голема, подређује је својој власти и користи његове личне снаге. Након тога, надолази поплава речи „робот“ у књижевној литератури званој фантастика. Исак Асимов уводи реч „роботика“ 1939. и први озбиљније узима у обзир страх од њеног развоја. Асимов представља три основна закона роботике нашироко позната као Асимовљеви закони роботике.
АСИМОВЉЕВИ ЗАКОНИ РОБОТИКЕ
Непознаница, низвесност, непредвидивост познати су као изузетни покретачи тог негативног осећања код људи које се јавља у неколико форми: страх, паника, ужас. И када та врста осећања доминира човеком, он скоро увек доноси негативне одлуке. Развој технологија, а посебно испитивања вештачке интелигенције, наводе на помисао: уколико је вероватноћа да се човек негативно понаша тако велика, колика ће бити та вероватноћа код испрограмиране хуманоидне машине?!
Да би се та вероватноћа смањила, потребно је да се за то створе услови. Код људи, закон је творевина која треба да гарантује одређено понашање. Отуда је Исак Асимов покушао да очува човекову надмоћ над роботима и истовремено онемогући употребу робота у зле сврхе. У чувеној научнофантастичној новели Ја, робот, из 1942, дефинисао је три закона роботике:
Први закон: Робот не сме да повреди човека или да својом неактивношћу дозволи да човек буде повређен.
Други закон: Робот мора да извршава наређења која му дају људи, осим када су таква наређења у сукобу са Првим законом.
Трећи закон: Робот мора да штити своју егзистенцију све док таква заштита није у сукобу с Првим и Другим законом.
Временом, како су његови закони постали примењиви у свету научне фантастике, али и проблематизовани у реалности, Асимов је додао и нулти закон, који каже: Робот не сме да угрози човечанство, или да својом неактивношћу дозволи да човечанство буде угрожено.
Овим законима, робот је изашао из области књижевности и стављен је на трећу позицију када је реч о његовој заштити, што би требало да гарантује да се робота не треба бојати ни у реалности. Такође, много је примера у фантастици где су роботи прегорели у ситуацијама у којима су морали да бирају између једног од тих закона.
Свака даља расправа о валидности ових закона, њиховим проблемима и осталим полемикама на ту тему, нужно ће нас одвести у срж ствари, а то је: питање етике. Најчешће питање када је о роботима реч јесте питање – ко стоји иза њих? Ко доноси одлуку о томе на који начин ће се ове софистициране машине употребљавати и у које сврхе? Све су то питања која ћемо пре чути на некој научнофантастичној конвенцији, него у лабораторији у којој се заправо креирају роботи. Погледајмо каква је тренутна ситуација на том плану.
АУТОМАТИ
Аутомати, друга форма робота, у букавлном значењу су „самопомерајуће ствари“, које су дуго фасцинирале људе. Рани модели су били зависни од полуге, точкова, или хидраулике. Примарна сврха аутомата је била забава пре него неки користан рад. Иако су многи патерни били коришћени, одувек је највише одушевљавао онај аутомат који је личио на човека. Током двадесетог века, неколико новијих технологија је померило аутомате у сферу рада. А каква је данас перцепција робота и да ли се разликује од стварности, сазнали бисмо уколико бисмо спровели анекту међу случајним пролазницима. Вероватно бисмо добили следећу слику ствари: једна група мало старијих пролазника би перцепирала роботе као она два примерка из Ратова звезда, који спашавају принцезе по свемиру. Друга, мало млађа група, на помисао о роботу помислила би на Терминатора, док би најмлађи видели робота као Асимо.
Међутим, уколико бисмо данас све праве роботе поређали у једну колону, видели бисмо да се 90 % њих налази у фабрикама и да служе за производњу. Индустријски роботи су машине које просто неке ствари праве боље од нас. Број робота у свету расте онако како расте цена људског рада. Како је један менаџер из Џенерал моторса шаљиво рекао, када цена људског рада постане за један долар скупља по сату, хиљаду нових робота постаје економично. Роботи, дакле, производе материјалну вредност и стварају профит. Такође, користимо их када су послови које треба обавити изузетно монотони, односно нездрави за човека.
Реалност, дакле, показује да људи праве машине којима усавршавају свој рад. Једина бојазан је да би могли да нам заузму потенцијално радно место. Али ни за то не би требало претерано бринути. Довољно је да се ослонимо на људско мајсторство креације и нова поља људског рада ће убрзо бити откривена. То је свакако забавнија тема за размишљање од оне апокалиптичне и универзално забрињавајуће: о уништењу човечанства.