Овог месеца, Библиотека доноси причу о научници која је променила свет – Марији Кири
Маријина тежња да изолује чист уранијум попримила је митске размере. Мадам Кири је вероватно годинама радила напорно, без новца, без помоћи, изложена подсмеху и презиру колега научника како би изоловала соли чистог радијума и искористила их за налажење лека за рак. Ова легенда је у будућим годинама засијала пуним сјајем, али Марија није ни размишљала о томе када је, касније, тражила новац да би наставила своја истраживања. Белешке, дневници, писма и други документи породице Кири откривају исто тако херојску причу пуну нијанси.
Марија и Пјер су на путу ка открићу ишли заједно, баш као и у животу. Сматрали су да ће до резултата доћи брже ако буду радили на различитим аспектима истраживања. Пјер се посветио физици, истражујући порекло и природу активности радијума. Марија је истраживању приступила као хемичар; она је, као што је њена кћерка Ирена приметила „тврдоглаво настојала да коначно угледа соли чистог радијума и измери његову тежину“.
Током првих месеци, Марија је одлучила да ради с малим количинама талога пехбленде:
Из минерала сам издвојила баријум који је садржао радијум. Ту супстанцу у облику хлорида подвргла сам фракционој кристализацији. Радијум се акумулирао у најмање растворљивим деловима… До краја године, резултати су јасно показивали да ће бити лакше издвојити радијум него полонијум; због тога смо све напоре усмерили у том правцу.
Постало је јасно да ће за производњу мерљивих количина радијума бити потребне веће количине талога пехбленде. На основу свог дотадашњег рада, открића радиоактивности, радијума и полонијума, Киријеви су затражили од Универзитета Сорбона место за рад у неком од многобројних универзитетских здања. Таквим захтевима често се излазило у сусрет и научници су могли да користе просторије универзитета.
Молба Киријевих била је одбијена. Директор ЕПЦИ-ја је поштовао Киријеве и био им је веома наклоњен, али средства којима је располагао била су врло ограничена. Најбоље што је могао да им понуди био је оронуо хангар налик на пећину, с друге стране широког дворишта у коме се налазила лабораторијска остава Киријевих. Хангар су користили студенти за вежбе из анатомије, али с временом кров је почео да прокишњава, а унутрашњост је постала запуштена и прашњава, те су лешеве морали да пребаце на друго место.
Када је Ернест Радерфорд четири године касније видео ове просторије, приметио је: „Мора да је страшно ако немате лабораторију у којој би вам било забавно“. Вилхелм Оствалд, добитник Нобелове награде за хемију, изјавио је: „Инсистирао сам да видим лабораторију… Личила је на шталу или оставу за кромпир, и да нисам видео радни сто са опремом за хемијске експерименте, помислио бих да се ради о превари“.
У свакој несрећи има среће: да није било отвореног дворишта, Киријеви не би имали где да сместе тоне руде уранијума неопходног за процес издвајања елемената. Пошто нису имали довољно новца да купе потребну количину руде, Пјер је отишао код Едуарда Зуеса, председника Академије наука у Бечу и упитао га где је талог пехбленде из кога је издвојен уранијум.
Зуес је сазнао да остаци нису уништени, већ да су остављени као гомила отпада дубоко у шуми недалеко од Санкт Јоакимштала. Пјер је убедио Зуеса да издејствује код аустријске владе дозволу да ове, наизглед безвредне остатке добије без икакве накнаде. Потом је отишао код барона Едмунда де Ротшилда и замолио га за донацију како би покрио трошкове транспорта. У наредне четири године, Ротшилд је у више наврата донирао овај пројекат, захтевајући да то буде анонимно.
Када је прва велика испорука руде избачена у двориште испред хангара, Марија је зграбила прегршт „смеђе прашине помешане с боровим иглицама“ и принела је лицу. Онда је, потпуно опхрвана емоцијама, утрчала у лабораторију да би одмах започела рад.
На почетку обраде руде ваљало је бити снажан попут фабричког радника. То није одговарало Маријиној крхкој појави, па ипак је недељама кувала и мешала руду да би је прочистила. После би уследило хемијско прочишћавање, и тек онда издвајање и мерење дестилата. Постало је јасно да бесконачно мала количина радијума ослобађа тако јако зрачење да је за издвајање чисте супстанце можда потребно неколико тона материјала.
Пјер је пажљиво пратио Маријин рад наредних шест месеци – видео је да то што чини прераста у опсесију која све више нарушава њено осетљиво здравље. Иако их је притискала финансијска оскудица, у јуну 1899. године, одлучио је да запосли Андреа Дебјерна као Маријиног асистента на пуно радно време.
Пјеру је ускоро постало јасно да је циљ који је његова супруга себи одредила недостижан. Међутим, Марија није одустајала. Мало је познато да је Пјер, схватајући фиксацију своје жене, немогући задатак претворио у остварљив, али сурово тежак.
Марија је написала да је „наше истраживање нове радиоактивне супстанце изродило нови научни правац“. Научници у Немачкој, Канади, Енглеској и Аустралији журно су куповали материјале с јаком радиоактивношћу. Пјер је вешто и оштроумно убедио власнике Централног друштва за хемијске производе у Француској да Дебјерну обезбеде плату, и уверио их је да је за лабораторију Киријевих неопходно још неколико радника. За узврат, они су Централном друштву дали део свог пречишћеног дестилата, а друштво га је продавало нестрпљивим научницима.
Уз помоћ Централног друштва, овај метод издвајања елемената добио је индустријске размере. Андре Дебјерн је постављен на чело овог посла. Под његовим способним руководством, за само три и по месеца фабрика Централног друштва обрадила је тону талога пехбленде прочишћавајући је небројено пута киселином, алкалним солима и водом. Свака тона обрађене руде испирала се са педесет тона воде како би се добио бромид педесет пута радиоактивнији од чистог уранијума. Посао би настављала Марија, узимајући од Централног друштва сваки пут по двадесет килограма тог материјала. Уз Пјерову помоћ обавила би фракционисање а мерења би показала да је концентрација радијума све јача.
Упркос тешком раду који се непрекидно понављао, Марија је сматрала да је тај „период херојских подвига“ њиховог истраживања узбудљив и инспиративан:
Били смо невероватно срећни и поред тешких услова у којима смо радили. Дане смо проводили у лабораторији, а оброк нам је често био једноставан студентски ручак. У трошном хангару владала је потпуна тишина и мир; повремено, док смо посматрали процес, ходали бисмо горе-доле и разговарали о пословима, садашњем и будућим. Када нам је било хладно, окрепила би нас шољица чаја коју смо испијали поред пећи. Били смо потпуно занесени.
Ово двоје људи били су велики сањари. Пјера и Марију је нови тајанствени елемент просто мамио, па би ноћу, држећи се за руке, одлазили у лабораторију. Цео пројекат је за њих имао дух романтике. „Како ли ће он изгледати?“, Марија се питала. Пјер би на то одговарао: „Волео бих да буде предивне боје.“
Романса с радијумом је учврстила њихово партнерство. Њихова проницљива кћерка Ева приметила је:
Дани проведени у раду претварали су се у месеце, године. Пјера и Марију то није обесхрабрило. Материјал који им се супростављао, чувајући своју тајну, потпуно их је опчинио. Спојени обостраном нежношћу и интелектуалном страшћу, у дрвеној страћари живели су необичним животом за који су обоје били сворени.
Брак који је Марија опрезно прихватила прерастао је у снажну, али мирну и стабилну љубавну везу. Осећала је да се међусобно разумеју без и једне изговорене речи. Сестри Броњи је написала да се удала за најдивнијег човека на свету.
Када би Пјер прошао поред ње у лабораторији, помиловао би је по коси. Ноћу су спавали чврсто загрљени. Тешио ју је оног ужасног дана када је због нервне исцрпљености просула на под драгоцени дестилат, резултат тромесечног рада. Покушавао да је смири када се тврдоглаво посвађала са Демарсеом око спектралне линије радијума, говоривши јој нежно: „Полако Марија, смири се“.
У џепу прслука носио је њену фотографију, снимљену непосредно после њиховог првог сусрета. На њој је Марија замишљена, с коврџавом, плавом косом скупљеном у пунђу, у пругастој блузи која је истицала њен танушни струк. За њен лик на овој фотографији, Пјер је говорио „добра вредница“.
Са поднасловом Унутрашњи свет Марије Кири, кроз разговоре са потомцима, дневничке записе, писма и лабораторијске белешке, књига Опсесивни геније открива жену иза научнице – фигуру која се бори да одржи равнотежу између блиставе научне каријере, друштвених предрасуда и своје страсне природе.
Призната историчарка Барбара Голдсмит истражује болне уступке друштву и компромисе које је научни и брачни пар Кири морао да прави између идеала и животних потреба, као и у којој мери судбина научног открића припада научнику.Прича о Марији Кири још једном поставља питање манипулисања научним вредностима и потврђује да је велико научно откриће какво је било проналажење радијума тест на коме друштво увек прво пада, а после се исправља.Наука као несавладива страст која се храни само надљудским напорима и апсолутном посвећеношћу, пол као жиг, радијум као награда и проклетство, Нобелова награда и Академија наука у оковима предрасуда, љубав као срамота, рат као искушење за пријатељства и уверења, истина као мит… Опсесивни геније је прича са много јунака чије се судбине преплићу на најузбудљивији начин.Књига Опсесивни геније – унутрашњи свет Марије Кири, изграђена на чудесним чињеницама, у споју занимљивог књижевног приповедања и јасног научног излагања, открива како су ум и срце једне жене променили свет.