Ерик Ландер, један од највидљивијих научника данашњице и херој Пројекта људског генома, постао је мета критике својих колега
Текст: Никола Здравковић
Ерик Ландер, један од два главна научна саветника Барака Обаме, херој пројекта људског генома, постао је, судећи по лавини коментара широм интернета, негативац преко ноћи. Називају га зликовцем, опортунистом и преварантом, перфидне, чак и генијалне подврсте.
Повод је његов чланак, објављен у часопису Cell, 14. јануара, под називом „Хероји CRISPR-a“. У њему је Ландер понудио историјат открића CRISPR технологије, револуционарног пробоја у области генетике.
У врло читком тексту Ландер описује како је откриће једног типа имуног система у бактеријама пре више од двадесет година довело до за сада најперспективније технологије за манипулацију генима. CRISPR је револуционарна технологија, Cell престижан часопис, а Ландер научни џин: чланак је очекивано букнуо у научној заједници.
Хероји са конфликтом интереса
Међутим, убрзо се јавила неверица међу неким читаоцима. Нигде у часопису не стоји да Ландер има конфликт интереса вредан стотине милиона долара. Његов институт Broad, најуспешнији центар за генетичка истраживања на свету, спори се са Универзитетом у Калифорнији око патента на CRISPR.
Научници у супарничким таборима су Џенифер Даудна са Берклија и Фенг Жанг из Ландеровог Broad института. Даудна је прва објавила откриће да се CRISPR, имунолошки систем бактерија, може користити за генетске манипулације. Жанг тврди да је независно дошао до истог открића, први је предложио употребљивост ове технологије на људске гене и, можда најважније, први је добио патент. Универзитет у Калифорнији је уложио жалбу – и спор је почео.
Вредност такве технологије је немогуће предвидети, али стартап компаније засноване на CRISPR технологији настају безмало сваки дан, а заинтересовани су и гиганти какав је Монсанто. CRISPR је, као мало које друго откриће, експлодирао широм науке и биотехнолошке индустрије. Само се чека одлука: ко је њен власник?
У оваквим околностима, Ландеров историјат открића некима је прави трн у оку. Можда највише Мајклу Ајзену, Дауднином колеги са Берклија. Ајзен се, након читања Ландеровог чланка, окренуо друштвеним мрежама и напао га, рекавши да Ландер у свом историјском осврту није пропустио да свог пулена, Фенг Жанга, дигне у звезде, а супарнице – поред Џенифер Даудне, ту је и коауторка Емануел Шарпентије – стопи у масу CRISPR истраживача.
Није само новац од патента у игри: питање је и ко ће од супарника добити Нобелову награду. Ајзену су се, у међувремену, прикључили други научници и новинари, док је Ландер остао мање-више усамљен у свом табору, макар у онлајн сфери. Међутим, Ерик Ландер је, по свему судећи, особа којој није потребан адвокат.
Пре Broad-а радио је у Институту Вајтхед – још једном од најуспешнијих центара у свету за генетичка истраживања. Тамо је 1990. основао Центар за истраживање генома, преко ког се укључио у Пројекат људског генома. Пројекат је био финансиран из буџета САД и Европске уније, укључивао је институте широм света, али је напредовао споро.
Супарнички пројекат
Пројекат је 1998. године добио супарника у облику корпорације Celera: приватне, профитне установе која је дуго причала о патентирању генетског материјала. Celera је била мања, јефтинија и што је најгоре – њен метод је био бржи. Пројекат је био у немилом положају.
Ландер је предводио реорганизацију Пројекта: насупрот првобитним плановима, почело се са објављивањем мапираних генома како би били откривани, са циљем да Пројекат увек буде корак испред Celere. Поступак је успео, и донео победу јавног и отвореног истраживања над приватним и тржишним интересима.
Трка за финиш свеједно је била јако неизвесна, па је са компанијом Celera пред крај потписано примирје, и први резултати мапирања објављени су заједно.
Прелиминарни резултати објављени су 2001, а коначни 2003, мада се допуне и данас повремено појаве. Победом Пројекта људског генома, информације о људском ДНК остале су јавно добро. Тако је Ландер постао херој, и то онај класични, као из бајке – пореклом са ”периферије”, у овом случају из друге науке.
Наиме, Ландер није биолог, генетичар или биохемичар, већ математичар. И то талентовани математичар – још као средњошколац освајао је награде, а завршио је студије математике на Принстону, и докторат на Оксфорду. Међутим, плашио се академске каријере у тако хладном и ”посном” пољу. Желео је више.
Неко време предавао је математику и економију у Школи бизниса на Харварду, пре него што је, преко свог брата Артура, открио један од светих гралова математике: неурологију и генетику. Када је наптравио животну промену и запослио се у Вајтхед институту 1986. године, имао је тек 29 година. Данас има 59.
У трци за патентом
Није га био глас аутсајдера само зато што се пробио, као математичар, да постане једно од лица Пројекта људског генома и генетике уопште. Био је и један од раних гласова који је говорио о ери ”великих података” (енгл. Big Data) у биологији.
”Велики подаци” је термин који се користи у наукама које достигну такав капацитет генерисања података да традиционалне методе анализе постају бескорисне. Такав је случај са ЦЕРН-ом, на пример, а Ландер сматра да је такав случај био и са Пројектом људског генома, па и са открићем CRISPR технологије.
Када нека наука једном пређе у фазу ”великих података”, фокус се окреће са експериментисања у оквиру појединачних лабораторија на огромне међународне пројекте, са финансирањем којем појединачни институти никако не могу парирати.
Процес преласка на ”велике податке” је по свему судећи неповратан. Као што се физика честица неће вратити у доба ”пре ЦЕРН-а”, тако се и генетика неће вратити у доба ”пре Пројекта људског генома”.
Као вођу пројекта, многи биолози, генетичари и биохемичари видели су Ландера као лице процеса које ће заувек променити њихове науке. Након што је Ландер успео да победи приватне интересе у мапирању људске ДНК, сасвим сигурно му је то било донекле опроштено – али не и заборављено.
Ландер је, након Пројекта, почетком двехиљадитих, постао сила по себи. Преселио је себе, једну групу истраживача и велику финансијску снагу у новоотворени Broad институт, приватну, непрофитну установу која је, за разлику од Вајтхеда, фокусирана на медицину.
Тамо је данас једна од суперзвезда управо Фенг Жанг, истраживач CRISRP технологије и Ландеров ”пулен” у трци за патентом, финансијама, престижом и Нобеловом наградом за институт Брод, али и незванични протагониста Ландерове историје открића ове технологије.
Скривене у сред пасуса
Када је Cell објавио контроверзни чланак у одељку намењеном нестручној публици, прво је био дочекан за задовољством. Ландер је један од најталентованијих комуникатора у науци, а текст је читак и леп. Надасве, ”Хероји CRISPR-а” се потрудио да испрати целокупан развој открића, наглашавајући значај научника из Јапана, Шпаније, Франуске и Литваније који су урадили огроман део посла.
На крају, Ландер је закључио како откриће CRISPR технологије представља показатељ тренда у модерним биолошким наукама – нема више самосталних истраживача са великим идејама, нема више хипотеза: само колаборације, итерације и комуникације. Иза ове лепе слике глобалне сарадње крију се, наравно, ”велики подаци” – али и извор оптужби за перфидност.
У тексту су, кажу Мајкл Ајзен и многи други, Џенифер Даудна и Емануел Шарпентије сакривене у сред пасуса, у мору истраживача који су наизглед само допринели великом открићу Фенг Жанга, који се тријумфално јавља у завршници.
С обзиром на ауру неутралности и научне колаборације која провејава текстом, Ландера су неке колеге назвале ”зликовцем”, а на интернету се у року од пар дана причало о паду његовог угледа – мада би било потребно много, много више да би се срушио човек-институција какав је он. Расправа и даље траје.
”Хероји CRISPR-a” је критичарима сјајан пример онога што Ландер ради целу каријеру: несумњиво талентован, шармантан и способан, гура науку напред, све време се лактајући за своје место.