Поjам континент се користи од 16. века и настао jе од израза terra continens, непрекидна земља, али је тек Вегенер са идејом о Пангеи објаснио како су континенти настали
Текст: С. Бубњевић
На Земљи jе пре више од 245 милиона година постоjао само jедан велики континет – Пангеа. Због померања тектонских плоча у Земљиноj кори, Пангеа jе почела да пуца и да се дели на више стеновитих блокова од коjих су настали данашњи континенти.
Посматрањем било коjе мапе света, може се уочити како се континенти уклапају jедни у друге, као, на пример, Jужна Америка у Африку. То је последица тога што су сви континенти потекли од једног суперконтинента.
До ове идеjе jе, управо посматрањем мапе света, 1912. године први дошао немачки метеоролог Алфред Вегенер (1880–1930), који је назив Пангеа смислио спајајући грчке речи „сва“ и „земља“, док је само померање континената назвао „континентални дрифт“.
Након што је Вегенер објавио теорију континенталног дрифта, мада је у њој изнео велики број доказа, врло мало геолога ју је прихватило и Вегенер је годинама био нападан као шарлатан.
Иначе, Алфред Вегенер (на слици) је био прослављен као поларни истраживач. Током неколико деценија, учествовао је у четири експедиције на Гренланду, али је трагично настрадао у четрвтој експедицији. Тек много година касније, савремена геологија ће сасвим потврдити његову теорију континенталног дрифта.
Ни сама идеја о постојању континената није одувек била општеприхваћена. Свет је у античко доба био много мање истражен и није ни постојала јасна представа о томе да на планети има икаквих посебних континената.
Рани грчки географи, коjи су живели на обе обале Егеjског мора, разликовали су три копна – Европу, Азиjу и Африку. Но, те су називе заправо користили само за уске приобалне делове копна око Средоземног мора.
Међутим, ма како живели на том скученом простору, неки филозофи бавили су се питањем континената и њиховог настанка. У трећем веку пре нове ере, славни геометар Ерастотен (276–195 п.н.е), коjи jе управљао Александриjском библиотеком и био први коjи jе измерио обим Земље, забележио jе да поjедини географи сматраjу да су позната копна само острва окружена морима и рекама.
Знатно касниjе, у средњем веку су биле популарне такозване Т и О мапе, коjе су приказивале свет сачињен од три копна – велике Европе на северу и мале Африке и Азиjе на jугу. Између њих се налазило Средоземно море, а Африку и Азиjу ниjе делио Суецки канал, већ река Нил.
Током 16. века, после великих поморских открића, права величина Европе и слика света jе постала jасниjа. Откривају се нова копна чија величина далеко превазилази размере до тада познатих острва, па чак и целог Старог континента.
И тек у том периоду почиње да се употребљава поjам континент. Он настаје од израза terra continens, што на латинском значи непрекидна земља, а њиме се назива велико копно коjе ниjе острво или полуострво.
У 20. веку се развија геологиjа, наука коjа обjашњава како се у jако спорим процесима, током милиона година, обликују континенти. Након што Вегенер износи теорију континенталног дрифта, питање њиховог настанка постаје предмет многих дебата.
Један од Вегенерових следбеника, јужноафрички геолог Александар де Туа, 1937. године одлази корак даље од почетне идеје о цепању Пангее и кретању континената.
Он, наиме, закључује да се Пангеа заправо прво поцепала на два суперконтинента – Лауразиjу на северу и Гондвану на jугу. То се догодило пре 245 милиона година, у добу коjе се назива Триjас.
Након што се Пангеа поцепала, блокови су се полако удаљавали, да би се потом даље делили. Данашњи континенти су настали кад су се пре око 190 милиона година Лауразиjа и Гондвана поделиле на још ситније блокове.