Шта је уфологија? Колико људи верује у UFO? И колико је уопште вероватно да су ванземаљци већ ту?
Текст: Слободан Бубњевић
Зашто их не видимо? Ако је по такозваном Колумбовом парадоксу, нема у томе ништа чудно. Наиме, наводно су првобитни становници Америке гледали ка пучини, али пошто раније нису имали таква искуства, уопште нису били у стању да примете шпанске каравеле које су искрсле на хоризонту, све док се први Европљани нису искрцали на тло.
За овом аналогијом ће врло радо посегнути они ловци на ванземаљске цивилизације који верују да су ванземаљци већ на Земљи, уверени да управо њихова сведочења премошћавају проблем америчких Индијанаца са „невидљивим“ шпанским каравелама на мору.
Неидентификовани летећи објекти, НЛО, односно UFO, предмет су проучавања области која се назива уфологија и која у суштини почива на концепту проистеклом из Колумбовог парадокса – они су ту, али их већина људи не уочава јер никада није имала искуство те врсте.
Ту се, међутим, јавља више проблема – сам Колумбов парадокс је недовољно веродостојан и више подсећа на урбану или, боље рећи, поморску легенду, него на историјску неминовност. С друге стране, ако је проблем у природи људске перцепције, зашто НЛО ипак уочавају неки људи, и зашто само они? Иначе, уфологија се не сматра науком у правом смислу, јер је готово у потпуности заснована само на личним, субјективним сведочењима која нису уклопљена ни у какву парадигму. Прост збир огромне количине оваквих података не чини науку.
Но, количина материјала је ипак импресивна. Постоји више великих светских база које готово из сата у сат бележе опажања НЛО-а широм света, као што је данас MUFON, или некада NICAP. Једна таква база је и „НЛО Србија“, која прикупља податке о уфолошким искуствима у Србији. Све базе те врсте класификују и објављују пријављена опажања неидентификованих објеката, али с обзиром на то да је све у потпуности засновано на варљивом и непоновљивом опажању, из тога не следе подаци који се могу проверити.
МИТ НАШЕГ ДОБА
Заправо, потрагу за ванземаљцима на Земљи, коју је славни швајцарски психијатар Карл Густав Јунг (1875–1961) назвао „митом нашег доба“, врло је тешко разлучити од субјективних доживљаја, мада се активност самих НЛО ентузијаста на прикупљању толиких сведочења не може сматрати бескорисном. За већину озбиљнијих уфолошких удружења НЛО представља само оно што не може да се објасни на други начин.
То би значило да и кад посматрач пријави да је на небу опазио неки објект или неку необичну светлост, то не мора увек да значи да је реч о ванземаљцима, већ, како кажу уфолози, НЛО је и “ако пријављено опажање остаје необјашњено и после помног разматрања свих расположивих доказа и здраворазумске идентификације“. Но, за сада, сваки пут кад се студиозно приступи одгонетању и „помном разматрању“ појаве НЛО-а, испостави се да је реч о – атмосферском или оптичком феномену.
Оваква досадашња потрага за ванземаљцима не траје дуже од 60 година. Уобичајено се сматра да је савремена историја НЛО-а започела 1947. године, кад је, уочи првих свемирских експедиција, нагло порасло интересовање медија за ванземаљске цивилизације. У јуну те године настао је појам „летећи тањир“ као синоним за НЛО.
АФЕРА „РОЗВЕЛ“
Уфологија није наука у правом смислу јер је готово у потпуности заснована само на личним, субјективним сведочењима, која нису уклопљена ни у какву парадигму. Бизнисмен и пилот Кенет Арнолд (1915–1984) стекао је светску славу после објављивања контроверзне фотографије девет чудних објеката који лете у формацији изнад планине Рајнер на западу САД.
Управо у јулу те године догодио се и култни случај „Розвел“, вероватно најпознатији НЛО инцидент свих времена. У близини базе америчког ратног ваздухопловства у Новом Мексику срушио се диск непознатог порекла. После првих сензационалистичких вести о летећем тањиру, ваздухопловство је саопштило да је на земљу пао метеоролошки балон и догађај је потпуно заборављен све до седамдесетих година 20. века, кад се проширио мит о тајном пројекту у Области 51, где Влада САД наводно крије тела ванземаљаца који су пали код Розвела.
Како је број пријава необичних летелица растао, америчко ратно ваздухопловство је 1948. покренуло пројекат „Плаве књиге“ и почело да евидентира случајеве необичних небеских феномена. У наредних двадесет година, забележено је више од 12.000 разноврсних опажања, од којих је најмање 90 одсто објашњено природним узроцима. У то доба спроведено је више јавних и тајних научних студија о пореклу НЛО-а.
БЛИСКИ СУСРЕТИ
Вероватно најутицајније научно истраживање ове врсте објављено је 1969. године – под руководством познатог америчког физичара Едварда У. Кондона (1902–1974), више од тридесет научника је детаљно анализирало 59 различитих случајева НЛО-а и у сваком од њих закључило да није реч о посети ванземаљаца. Са Кондоновим извештајем завршила се ера интензивне потраге за летећим тањирима, америчко ваздухопловство и обавештајне агенције званично су угасиле све тадашње НЛО пројекте, а већина научника је окренула леђа летећим тањирима.
Само неколицина је одбацила Кондонов извештај и наставила је да подржава такозвану хипотезу о ванземаљском пореклу, чији су најпознатији заговорници угледни амерички метеоролог Џејмс Е. Мекдоналд (1920–1971) и астроном Џ. Ален Хајнек (1910–1986), који се, као учесник у „Плавој књизи“ и другим НЛО пројектима америчке владе, сматра научним „оцем уфологије“.
Данас су сведочења о НЛО-има често подељена према Хајнековој класификацији блиских сусрета. То зависи од тога да ли је реч о ноћним светлима, удаљеним дневним објектима или радарским блиповима (што спада у категорију виђења), да ли о уочавању НЛО-а са удаљености мање од 600 метара, али без интеракције (блиски сусрет прве врсте), са физичким траговима (блиски сусрет друге врсте) или је дошло до наводног физичког контакта са људима (блиски сусрет треће врсте).
Постоје и блиски сусрет четврте или пете врсте, у шта спадају отмице и остварена двосмерна комуникација, а који су касније додати Хајнековој класификацији. Међутим, Хајнекова дисциплина никад није прерасла ни у шта више од псеудонауке, најпре због тога што се сама НЛО сведочанства не могу третирати као довољно веродостојна.
ВАНЗЕМАЉСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Но, то што нису око нас, не искључује постојање ванземаљских цивилизација негде у свемиру. Према чувеној Дрејковој формули, која је позната и као формула из Грин Бенка, а коју је 1960. године предложио астроном Френк Дрејк, може се израчунати број развијених цивилизација у нашој Галаксији на основу параметара као што су процене броја звезда, броја планета и разних вероватноћа о животу и појави техничке интелигенције. У зависности од вредности тих параметара, процене могу бити од нула, преко десет, колико је добио сам Дрејк, до неколико хиљада могућих цивилизација.
Овакве претпоставке су предуслов за данашње пројекте потраге за ванземаљском интелигенцијом (SETI, Search for Extra-Terrestrial Inteligence) или пак за екстратерестријалним планетама, који се последњих година показао посебно успешним. С обзиром на више хиљада однедавно откривених, и међу њима неколико које би се могле упоредити са Земљом, нада постоји. Но, та нада је нешто мања ако се додају и неки посебни услови за настанак живота – као што је постојање Месеца уз планету који би својим присуством стабилизовао осу ротације планете.
Лов на ванземаљце уоквирен је не само у просторном, већ и у временском прозору. Једнако као што су у односу на величину галаксије веома мали изгледи да хипотетичне ванземаљске цивилизације посете Сунчев систем и Земљу, још су мањи да се то догоди унутар неког задатог временског рока.
ФЕРМИЈЕВ ПАРАДОКС
Свакако, за сада нема налаза да има још кога у свемиру, нити забележених астрофизичких феномена који би били вештачки изазвани, исто као што нема релевантних, научно прихватљивих доказа да је некад у прошлости Земље било ванземаљских посета. Такво стање се, иначе, сматра не Колумбовим, него Фермијевим парадоксом.
На питање „Зашто их, до ђавола, не видимо?“, које је познати амерички физичар Енрико Ферми (1901–1954) пре више од пола века стручно преформулисао у један од најтежих научних парадокса, има разноврсних могућих одговора.
Неки од њих су крајње узнемирујући – можда смо ипак сами у галаксији, а можда је у природи цивилизација да се врло брзо самоуниште или буду уништене неком природном катаклизмом. Није искључено да ће нека друга цивилизација узнемирено посматрати у правцу Земље у време кад на њој више не буде људи.