Какве су грешке правили Колумбо и НАСА у коришћењу мерних јединица
Текст: Слађана Шимрак
Ескимске царске шљуке и америчке златне звиждовке летеле су у великом јату када их је угледала Колумбова посада. Ниња, Пинта и Санта Марија, три брода ове експедиције, пошла су за птицама и након пет дана стигла до копна; острва, недалеког од америчке обале. Назвали су га Сан Салвадор. Био је 12. октобар 1492. године.
Два месеца раније, Колумбо је из мале шпанске луке Палос де ла Фронтера испловио на запад преко Атлантика. Наоружан прорачунима, кренуо је у потрагу за Индијом и њеним залихама злата, бисера и зачина. Био је сигуран да је тог дана дошао до циља и да је мало острво у данашњим Бахамима почетак индијског пространства. Како је дошло до оволиког превида?
Арапска и римска миља
У петнаестом веку било је већ добро познато да је земља сферног облика, међутим, непозната је била њена величина. Научници су покушавали да је израчунају вековима пре Колумба. Ератостен је, на пример, око двеста година пре нове ере направио прорачун са грешком од око једног процента, оценивши да је један степен географске ширине дугачак 59,5 наутичких миља. До мање прецизних резултата дошао је персијски астроном Алфраган у деветом веку, који је израчунао да ова дужина износи 56,67 наутичких миља.
Заснивањем рачунице на Алфрагановим мерењима, једна за другом, нижу се Колумбове грешке. Највећу је направио мислећи да је Алфраган изражавао растојање у римским миљама, при чему у данашњим мерама једна римска миља износи 1480 метара. Међутим, персијски учењак је говорио о далеко већим арапским миљама од којих је свака дуга 2.161 метара.
Тако је Колумбо “скратио” обим Земље за нешто мање од десет хиљада километара, односно направио грешку од око двадесет пет процената. Даље грешке је гомилао желећи да усклади мапу са прорачунима. Позивајући се на Птоломеја, Марка Пола и грчког картографа Мариноса из Тира, проценио је да је Јапан тек незнатно удаљен од Азорских острва. Ово је значило да је Индија удаљена само 5.704 километра од Канарских острва, док стварна удаљеност износи око 13.544 километра. Неки историчари сматрају да је све грешке намерно створио покушавајући да оправда овај пут у непознато, но, тешко је утврдити коначну истину.
Међутим, да ли су овакве грешке мерних јединица могуће и данас, пет стотина година након Колумба, или су давно превазиђене? Јесу ли их спречиле развијене технологије и наука, као и чињеница да се већина земаља данас служи мерним јединицама Међународног система? Теоријски – да, међутим, неке утицајније државе попут САД или Велике Британије и даље нису у потпуности прихватиле овај универзални систем. Чак ни у науци, иако је по договору Међународни систем проглашен примарним.
Последице непрецизности
Ово за последицу има повећане ризике, било да је реч о великим научним истраживањима, или, пак, свакодневним здравственим методама. Здравствене институције ових земаља уврстиле су проблем претварања фунти у килограме међу десет најзначајнијих када је реч о заштити безбедности пацијената. Најчешће грешке које се јављају су погрешно израчунате дозе лекова на основу телесне масе. На њих утичу фактори људске рачунске грешке, али и рачунарске грешке које се дешавају углавном када је у електронском медицинском картону понуђено више од једне јединице мере.
Амерички Институт за безбедну употребу лекова је 1999. године објавио случај пацијента који је услед овакве грешке примио пола грама седатива када је потребна доза била више од петнаест пута нижа. Према статистикама, број оваквих грешака је из године у годину у порасту.
Једну од највећих материјалних последица оваквих неслагања доживела је Наса. Пре тачно осамнаест година, два инжењерска тима су с нестрпљењем чекала лансирање роботске свемирске сонде Марсов климатски орбитер. Први тим, смештен у Денверу, чинили су инжењери компаније Локид Мартин за израду свемирских летелица, а у другом, калифорнијском тиму, налазили су се Насини стручњаци. Почетак је био успешан. Првих неколико месеци све је ишло по плану.
Циљ експедиције је био проучавање климе, атмосфере и промена на површини Марса. Нешто касније, у свемир је послата и сонда Марсов поларни лендер, па је један од задатака климатског орбитера био и пренос података до којих је дошао лендер на црвеној планети.
Коначно, у септембру 1999. Марсов климатски орбитер се приближио Марсовој орбити. Међутим, уместо почетка правог истраживања, научници су тада изгубили сваки контакт са овом сондом.
Узрок је био сасвим мали. Екипа инжењера из Денвера користила је империјални систем јединица, док је НАСА рачунала у стандардним јединицама СИ система. Тако су фунте у секунди биле изједначене са њутном у секунди, што је узроковало немогућност размене навигационих информација међу ове две групе научника.
Сонда је послата предалеко и 23. септембра је изгубљена. Претпоставља се да је изгорела услед превеликог приближавања површини Марса. “Ефекат лептира” који је произвела ова експедиција коштао је агенцију НАСА 125 милиона долара.
*За илустрацију текста коришћена је слика Искрцавање Колумба, Џона Вандерлина