Kakve su greške pravili Kolumbo i NASA u korišćenju mernih jedinica
Tekst: Slađana Šimrak
Eskimske carske šljuke i američke zlatne zviždovke letele su u velikom jatu kada ih je ugledala Kolumbova posada. Ninja, Pinta i Santa Marija, tri broda ove ekspedicije, pošla su za pticama i nakon pet dana stigla do kopna; ostrva, nedalekog od američke obale. Nazvali su ga San Salvador. Bio je 12. oktobar 1492. godine.
Dva meseca ranije, Kolumbo je iz male španske luke Palos de la Frontera isplovio na zapad preko Atlantika. Naoružan proračunima, krenuo je u potragu za Indijom i njenim zalihama zlata, bisera i začina. Bio je siguran da je tog dana došao do cilja i da je malo ostrvo u današnjim Bahamima početak indijskog prostranstva. Kako je došlo do ovolikog previda?
Arapska i rimska milja
U petnaestom veku bilo je već dobro poznato da je zemlja sfernog oblika, međutim, nepoznata je bila njena veličina. Naučnici su pokušavali da je izračunaju vekovima pre Kolumba. Eratosten je, na primer, oko dvesta godina pre nove ere napravio proračun sa greškom od oko jednog procenta, ocenivši da je jedan stepen geografske širine dugačak 59,5 nautičkih milja. Do manje preciznih rezultata došao je persijski astronom Alfragan u devetom veku, koji je izračunao da ova dužina iznosi 56,67 nautičkih milja.
Zasnivanjem računice na Alfraganovim merenjima, jedna za drugom, nižu se Kolumbove greške. Najveću je napravio misleći da je Alfragan izražavao rastojanje u rimskim miljama, pri čemu u današnjim merama jedna rimska milja iznosi 1480 metara. Međutim, persijski učenjak je govorio o daleko većim arapskim miljama od kojih je svaka duga 2.161 metara.
Tako je Kolumbo “skratio” obim Zemlje za nešto manje od deset hiljada kilometara, odnosno napravio grešku od oko dvadeset pet procenata. Dalje greške je gomilao želeći da uskladi mapu sa proračunima. Pozivajući se na Ptolomeja, Marka Pola i grčkog kartografa Marinosa iz Tira, procenio je da je Japan tek neznatno udaljen od Azorskih ostrva. Ovo je značilo da je Indija udaljena samo 5.704 kilometra od Kanarskih ostrva, dok stvarna udaljenost iznosi oko 13.544 kilometra. Neki istoričari smatraju da je sve greške namerno stvorio pokušavajući da opravda ovaj put u nepoznato, no, teško je utvrditi konačnu istinu.
Međutim, da li su ovakve greške mernih jedinica moguće i danas, pet stotina godina nakon Kolumba, ili su davno prevaziđene? Jesu li ih sprečile razvijene tehnologije i nauka, kao i činjenica da se većina zemalja danas služi mernim jedinicama Međunarodnog sistema? Teorijski – da, međutim, neke uticajnije države poput SAD ili Velike Britanije i dalje nisu u potpunosti prihvatile ovaj univerzalni sistem. Čak ni u nauci, iako je po dogovoru Međunarodni sistem proglašen primarnim.
Posledice nepreciznosti
Ovo za posledicu ima povećane rizike, bilo da je reč o velikim naučnim istraživanjima, ili, pak, svakodnevnim zdravstvenim metodama. Zdravstvene institucije ovih zemalja uvrstile su problem pretvaranja funti u kilograme među deset najznačajnijih kada je reč o zaštiti bezbednosti pacijenata. Najčešće greške koje se javljaju su pogrešno izračunate doze lekova na osnovu telesne mase. Na njih utiču faktori ljudske računske greške, ali i računarske greške koje se dešavaju uglavnom kada je u elektronskom medicinskom kartonu ponuđeno više od jedne jedinice mere.
Američki Institut za bezbednu upotrebu lekova je 1999. godine objavio slučaj pacijenta koji je usled ovakve greške primio pola grama sedativa kada je potrebna doza bila više od petnaest puta niža. Prema statistikama, broj ovakvih grešaka je iz godine u godinu u porastu.
Jednu od najvećih materijalnih posledica ovakvih neslaganja doživela je Nasa. Pre tačno osamnaest godina, dva inženjerska tima su s nestrpljenjem čekala lansiranje robotske svemirske sonde Marsov klimatski orbiter. Prvi tim, smešten u Denveru, činili su inženjeri kompanije Lokid Martin za izradu svemirskih letelica, a u drugom, kalifornijskom timu, nalazili su se Nasini stručnjaci. Početak je bio uspešan. Prvih nekoliko meseci sve je išlo po planu.
Cilj ekspedicije je bio proučavanje klime, atmosfere i promena na površini Marsa. Nešto kasnije, u svemir je poslata i sonda Marsov polarni lender, pa je jedan od zadataka klimatskog orbitera bio i prenos podataka do kojih je došao lender na crvenoj planeti.
Konačno, u septembru 1999. Marsov klimatski orbiter se približio Marsovoj orbiti. Međutim, umesto početka pravog istraživanja, naučnici su tada izgubili svaki kontakt sa ovom sondom.
Uzrok je bio sasvim mali. Ekipa inženjera iz Denvera koristila je imperijalni sistem jedinica, dok je NASA računala u standardnim jedinicama SI sistema. Tako su funte u sekundi bile izjednačene sa njutnom u sekundi, što je uzrokovalo nemogućnost razmene navigacionih informacija među ove dve grupe naučnika.
Sonda je poslata predaleko i 23. septembra je izgubljena. Pretpostavlja se da je izgorela usled prevelikog približavanja površini Marsa. “Efekat leptira” koji je proizvela ova ekspedicija koštao je agenciju NASA 125 miliona dolara.
*Za ilustraciju teksta korišćena je slika Iskrcavanje Kolumba, Džona Vanderlina