Зашто је различита перцепција боје једне обичне хаљине поделила интернет, и шта о томе кажу психолози
Текст: Н. Грубач, А. Брајовић
Фундаментална подела на бело-златне и плаво-црне свакако ниjе нешто наjнеобичниjе што се десило на интернету. Било jе и чудниjих четвртака.
Оно што би мистериозну хаљину могло подићи на виши ниво у мору виралних занимљивости кратког даха, jесте страст коjом подељене стране бране своj део спектра. Боjа хаљине jе постала проблем коjи су људи почели да схватаjу лично.
Постоји велика шанса да сте до сада већ видели фотографију ове хаљине, и још већа да сте о њој оформили снажан став. Без икакве дилеме и потпуно самоуверено сматрате да је хаљина или бело-златна, или плаво-црна. Како је уопште могуће да је неко може видети другачије него ви?
„Могуће да разлика ниjе физичка већ физиолошка. Ту опет има више опција. У мрежњачи постоjе три врсте чепића, тj. ћелиjа помоћу коjих се опажаjу разлике у боjама, коjих има око пет милиона, а од коjих jедне боље региструjу краће таласне дужине светлости, друге средње дужине, а треће дуге дужине. Те ћелиjе нису код свих људи заступљене у jеднаким процентима, већ могу постоjати знатне вариjациjе, што значи да, у принципу, различити људи могу опажати боjе на нешто различит начин“, објашњава др Дејан Тодоровић, професор Одељења за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.
„Такође, има извесних поремећаjа опажања боjа коjи настаjу услед недостатка неких врста чепића. Наjчешће је реч о недостатку чепића задужених за регистровање средњих или дугих таласних дужина. Наранџаста боjа спада у те категориjе, и особе са таквим поремећаjем опажаjу jе као нешто тамниjу. Међутим, таквих особа нема више од седам-осам одсто, и у огромноj већини су мушкарци. Зато би било занимљиво знати не само коjе боjе виде људи на овоj слици, него и коjег су пола“, закључује професор Тодоровић.
„Jош jедна релевантна чињеница jе да опажање боjа може да jако зависи од контекста, тj. околних боjа. Нпр, иста боjа може на тамноj околини да изгледа као светлонаранџаста, а на светлоj као тамнобраон. Разлике у опажању боjа на слици могле би можда да потичу од разлика међу људима с обзиром на jачину деjства визуелног контекста“, додаје Тодоровић.
Једно од популарних објашњења се управо бави овим аспектом визуелног система. Када посматрамо бео папир осветљен црвеном светлошћу, веома лако закључуjемо да jе папир, иако делуjе црвено, у ствари заиста беле боjе. Наш визуелни систем jе научен да са огромном лакоћом, рутински, одбацуjе информациjу о боjи извора светлости, и да извуче само информациjу о реалноj боjи посматраног обjекта. Људи су еволуирали прилагођени на дневну светлост, коjа у зору даjе ружичасто осветљење, током дана плавичастобело, и црвенкасто при заласку Сунца.
Индивидуалне разлике коjе настаjу при опажању боjа ове хаљине на фотографиjи су последица тога што наш визуелни систем одабира да различите ниjансе означи као последицу боjе осветљења и да их самим тим и одбаци. Људи чиjи систем аутоматски занемари плавичасте тонове (претпостављаjући да jе хаљина у хладу) биће убеђени да jе хаљина коjу виде заиста златно-бела, док ће људи коjи занемаре златни одсjаj видети црно-плаву хаљину.
Питање различите перцепције предмета толико баналног попут једне хаљине, манифестовало се драматично управо због поруке коју је овај проблем послао: уколико исту боју видимо на различите начине, шта све осим тога видимо различито? Јесмо ли у заблуди око нечега много значајнијег од хаљине?
Перцепција физичког света који нас окружује подразумева одређени консензус: у нормалним околностима, сви би требало да видимо исте ствари. Уколико је тај консензус уздрман, јављају се реакције толико пасиониране да од једног одевног предмета направе нову Хелену Тројанску… или бар њену омиљену хаљину.
Очи не би требало да нас варају. Требало би да им верујемо и требало би да нам шаљу објективну и реалну слику околине. У ситуацијама када се наш мозак поигра овим правилима, и када на тренутак освестимо колико је, заправо, наш поглед на свет само наш и индивидуалан, наступи страх. Срећом, када још једном размислимо о свему, наступи специфична врста задовољства због чињенице да смо различити и посебни, а опет део функционалне целине.