Каква је била улога лингвисте и академика Александра Белића у настанку заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца
Текст: Катарина Стекић*
Четири дуге године почетком прошлог века човечанство води рат већи од свих којима је до тада могло да посведочи. Први светски рат оставио је за собом небројана разарања, али је такође послужио и као темељ стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније преименована у јединствену државу Југославију.
У свом жару новонасталог југословенског духа, представници Краљевине су 1919. године дочекали Версајску мировну конференцију. Делегација Краљевине била је подељена на више секција, међу којима је за народ најзначајније место имала етнографско-историјска секција, чији је председник био Јован Цвијић, а почасни члан велики српски лингвиста, Александар Белић.
Белић је рођен и одрастао у Србији, а школовао се у Русији и Немачкој. Објавио је многа дела о југословенској филологији, преживео оба светска рата, био ректор Београдског универзитета и председник Српске академије наука и уметности. Познат је као велики лингвиста и плодан научник, али се ретко помиње његов значајан утицај у обликовању југословенске државе, а пре свега језика, који је нимало занемарљив.
Србија, која је на почетку рата себи доделила судбину Пијемонта свих јужнословенских земаља, знала је да пред њом није лак задатак. Потписивањем Нишке декларације још на почетку рата 1914. године, Краљевина Србија је за ратни циљ поставила уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једној држави. Ови циљеви су потврђени Крфском декларацијом 1917, а потом и Женевском 1918. године. По завршетку рата, коначно је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.
Са крајем Првог светског рата долази још новитета. Први пут се научници појављују као политички делегати у решавању дипломатских питања. Пропагандни рад је био један од основних циљева интелигенције током мировног споразума. Један политичар је након уједињења Италије рекао: ”Створили смо Италију, сада морамо створити Италијане”, а ово се могло пренети и на југословенско питање. Белић је, као лингвиста у етнографско-историјској секцији, превасходно имао задатак стварања јединственог југословенског језика.
Влада је, пратећи ратни циљ, и пре краја рата слала научнике у политичко-пропагандне мисије. Тако је Белић послат у Русију са задатком да ”ради на ширењу научних истина о прошлости и развитку српских народа у различитим правцима”. Научници ипак нису увек могли деловати потпуно независно од жеље Владе јер је наука имала за циљ да провереним чињеницама поткрепи политику. Јован Цвијић је инсистирао на научној објективности по сваку цену, мада је и сам био свестан да то није било сасвим могуће.
Белић је у Русији говорио децембра 1916. о стварању Југославије у границама Аустро-Угарске, али кроз питања о јужнословенском језику. Уређивао је часописе ”Јужнословенски филолог” и ”Наш језик” који су имали исти пропагандни циљ. Мисије су подразумевале и сакупљање материјала ”за онај тренутак кад ће имати да се решава дефинитивно на дипломатском пољу судба нашег племена”. О тежини језичког питања може говорити и Цвијићев захтев да након распуштања скоро свих делегата Белић остане у Паризу док не заврши своје послове.
Један од тих послова било је питање границе са Бугарском. Проблем је настао јер се предвиђене територијалне границе нису поклапале са етнографским. Ово је био посао за етнографско-историјску секцију. Како је Бугарска изашла поражена из рата, новонастала Краљевина СХС је тежила да се прошири на њен рачун и максимално искористи статус државе победнице. Чланови секције били су свесни да би то померање граница према Бугарској направило етничко мешање које може створити веће проблеме. Белић је преузео на себе обавезу да напише образложење у ком се наводи да секција неће подржати Владу по питању ширења границе према Бугарској.
Белић наводи да померање ове границе поставља политичко питање које се може ”са успехом бранити једино са тачке гледишта стратегијских и националних гарантија”, што није више било у надлежности секције. Оглушивши се о Белићева упозорења, Влада је одлучила да остане при проширењу на рачун Бугарске. Уследила је потреба Владе да у јануару 1920. године припреми ноту са захтевом да Бугарска обустави ”исељавање и гоњење житеља у добивеној територији”, које је настало као последица етничког мешања. Ово је један од примера важности улоге научника у мировним споразумима, као и улоге Александра Белића у Версајском миру.
Након рата Белић је наставио свој рад у покушају званичног сједињавања српског и хрватског језика, који је и сам као професор предавао. Његов рад на овом пољу изродио је први ”Правопис српско-хрватског књижевног језика”. Иако бисмо након свега могли помислити да је Александар Белић творац југословенског језика, то ипак не би било тачно јер такав језик никада није постојао, осим у теорији. На жалост, језик је доживео исту судбину као и остатак југословенске идеологије.
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.