У општој потрази за узроком разорних поплава и трагедије која је Србију и регион погодила у мају 2014, неко је – заборављен
Текст: Слободан Бубњевић
Као и увек у данима након великих несрећа, после разорних поплава које су погодиле Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску, почела је потрага за узрочником, односно оним ко је својим поступцима или пак нечињењем довео до катастрофе каква у овдашњим крајевима није забележена откад се прати хидролошка ситуација.
Потрага за кривцем у оваквим ситуацијама је сасвим природна – настрадало је више од двадесет људи, хиљаде и хиљаде грађана је остало без кућа и имовине, разорен је Обреновац, али и многи други градови и насеља, читава подручја су променила свој лик због воде и клизишта, уништена је значајна инфраструктура, а укупна материјална штета има огромне размере.
Уз тако страшне последице неко једноставно мора бити крив.
Но, пре него што упремо прстом у било кога или било шта, да ли је уопште тако? Да ли подразумевате да заиста постоји кривац? Ако већ нисте дубоко о томе размишљали, вероватно је да делите то виђење – чак и ако до сада то нисте изговорили, написали на друштвеним мрежама или кренули у приватни крсташки поход против „одговорних“, ако сте само пратили медије и посматрали шта се дешава, ипак је мала вероватноћа да сте толико амбивалентни да кажете: „Не, овде нико није крив, то се просто догађа.“
Могло би се дискутовати да ли су, без обзира на то што Србија не спада у високоразвијене државе, удобност модерног живота и каква-таква уређеност система искварили нашу перцепцију животног окружења до те мере да за сваку природну стихију одговорне тражимо искључиво међу људима. Ово антропоцентрично виђење заправо подразумева да је фамозну „борбу са природом“ човек неприкосновено добио и да је искључена било каква ситуација у којој би „природа“ могла надвладати људске напоре да се заштите животи и имовина.
Притом, у овакав став о свету лако је веровати кад живите на подручју са тако умереном климом каква је на подручју Западног Балкана, без честих екстрема, без пустиња, торнада и ледених зима, без превише снажних земљотреса, где највеће недаће једни другима производе сами људи.
На другим местима није сасвим тако. Упркос не само технолошкој него и социјалној развијености, у другим деловима света се много чешће догађају разне природне непогоде. Земљотреси, цунами таласи, урагани и ерупције вулкана достижу такве размере да човек једноставно ништа не може да учини. Ти догађаји без сумње показују како је поменута борба цивилизације са ћудима планете на којој живимо далеко од завршене, као и да Земља, ма како блага према животу и његовим појавностима, не може да се узме здраво за готово.
Али, догађаји током поплава се, ма како страшни, ипак не могу ставити у исту раван као суперземљотреси и сличне ванвременске верзије Судњег дана на земљи. Из простог разлога што се (или бар у већој мери) могу зауставити.
Како год, широм Балкана, општа потрага за одговорним за изазивање мајских догађаја траје. У медијима видимо да је списак осумњичених заиста дуг – номиновани су Бог, Влада и штабови за ванредне ситуације, владајућа странка, затим опозиција и лидери локалних самоуправа, потом победница овогодишњег такмичења Евровизије, као и читав народ са својим гресима, полиција, војска, водопривредна предузећа, метеоролози и РХМЗС (који су једини без сумње потпуно невини). Неизбежно, окривљен је и ХАРП, антене и завера Сједињених Aмеричких Држава.
Међутим, без шале и без обзира на то да ли ће истраге које су у току заиста показати да је неко од поменутих урадио нешто што није требало и да су ствари могле проћи са много мање штете и последица, на дугој листи потенцијалних узрочника готово да се и не помиње вероватно најодговорнији. Иронија је да је јавност у Србији толико дубоко незаинтересована за овог кривца да ни тако страшна недаћа није скренула мало више пажње на њега.
А заборављени, потенцијални кривац су – климатске промене.
Наиме, интензитет циклона над Западним Балканом који је довео до незапамћених падавина у мају 2014, а потом последично до поплава, био је толики да се сасвим уклапа у матрицу предвиђања о томе какве ће бити последице глобалног загревања у 21. веку. Упоредо са бројним другим најавама, нешто слично је сасвим недавно најавило тело Уjедињених нациjа, познато као Међувладин панел о климатским променама (IPCC, Intergovernmental Panel on Climate Change) кад је обjавило документ коjи jе досад наjтачниjа међународна научна студиjа о стању климатских промена, познат као Пети извештаj IPCC–а.
У оквиру Петог извештаја, сасвим налик бројним претходним документима, назначени су климатски модели који показују да ће предвиђени глобални раст температуре у области Југоисточне Европе до краја века довести до јачања учесталости и снаге климатских екстрема. Суше, поплаве, циклони, ледени таласи и друге непогоде ће постати много чешћи. И много већег интензитета.
Један такав екстрем се, нажалост, управо догодио. Да ли су при тако снажним падавинама и изузетно високом водостају штете морале бити толико велике, сазнаћемо кад се окончају истраге. Ипак, глобално загревање носи део одговорности. У то ће међу стручњацима мало ко сумњати и у наредним годинама, а поплаве на Балкану ће се вероватно наводити као пример ћудљивости нових климатских екстрема.
Ако се вратимо првим узроцима, глобално загревање ипак није природна стихија. Поменути Пети извештај недвосмислено показује да је за њега крив човек, јер је у последња два века спалио превише фосилних горива и у атмосферу емитовао превише CO2 гаса. То, наравно, значи да је кривица колективна, на целом човечанству, а посебно на његовом развијенијем делу. Зато овог пута нема ништа од јавног суђења.
Но, у неком будућем случају до суђења ће неминовно доћи ако се не прилагодимо новим климатским околностима у којима живимо. Ако започнемо оно што се данас назива процесом адаптације, ако схватимо шта се дешава и прилагодимо се, штета од нових бујица не би смела да буде тако ужасна. Заправо, ово прилагођавање, кроз освајање нових процедура и нових технологија, може бити и врло благотворно за локалне економије.
А прилагодити се, то је неопходно. За човека на Земљи, еволутивни задатак.
Шта се, некад, негде, скрило иза? Истражите више кроз Метахронике…