Један од симбола Индије, знак бескрајне љубави цара према преминулој жени, богат је измишљеним причама о његовој изградњи
Текст: Никола Здравковић
Када га је његов стари пријатељ велики везир Мехмед-паша Соколовић унајмио да изгради мост преко Дрине у близини Вишеграда, Мимару Синану, султановом главном архитекти, било је већ 80 година. Синан је важио за највећег од османлијских градитеља, човека ког ће немачки оријенталиста Франц Бабингер у првим деценијама 20. века популарно назвати „османлијским Микеланђелом“. Био је, као и Мехмед-паша, преобраћени муслиман, рођен као хришћанин, али непотврђеног етничког порекла.
Међу многобројним џамијама и другим здањима које је Синан изградио за Мехмед-пашу, мост на Дрини имао је посебну ктиторску ноту, изграђен недалеко од места где је велики везир рођен почетком 16. века, и одакле је као дете узет како би постао јањичар. Две године након завршетка моста 1577, Мехмед-пашу је, у периоду политичког превирања, убио наводно ментално оболели дервиш. Сахрањен је са својом женом у Истанбулу, у комплексу који носи његово име, а који је такође изградио Мимар Синан.
Четири века касније, у модерном фолклору, великом архитекти се приписује још једна заслуга – да је био учитељ муслиманским архитектама који су изградили Таџ Махал, чувени симбол љубави, Индије и мугалске културе. Као и све фолклорне приче, и ова са собом носи трачак истине, али показаће се да је тешко расплети цело клупко. Наиме, нико жив не зна ко је заправо саградио чувени маузолеј мугалске принцезе Мумтаз Махал.
Муслимански владари Индије
Мумтаз Махал је умрла 1631. године, након тешког порођаја, када је свом мужу на свет донела четрнаесто дете, цару Шах Џахану. По причи заљубљен до ушију, цар је био скрхан тугом. Био је пети владар муслиманске династије Мугала, коју су, освојивши готово цели потконтинент из централноазијских степа, основали далеки потомци Џингис Кана и Тимур Ленка. Шах Џахан ће 1648. преселити своју престоницу из Агре у Делхи, и тамо направити данас изгубљени Паунов трон, симбол мугалске владавине, на којем ће седети његови наследници. Његово владарско име на персијском значи „краљ света“.
Персијски је био последњи у низу културних утицаја на необичну турско-монголску династију: Шах Џаханов прадеда је, док је Индија била у рукама побуњене паштунске династије Сур, провео 15 година у изгнанству код персијских Сафавида. Када је повратио мугалску власт, са собом је довео персијски двор, чији се утицај осећао вековима касније. Чак је и Мумтаз Махал била персијска племкиња, родом из Индије, чије је име, опет на персијском, значило „драгуљ палате“.
Шах Џахан је, док је био дете, живео као штићеник свог деде, легендарног мугалског владара Акбара, и дедине жене Рукаје, који су желели да од њега направе идеалног мугалског вођу, учивши га, у богатом и заштићеном детињству, управљању царством, дипломатији, ратовању и уметности. Деценијама касније, када је Мумтаз Махал умрла, као неприкосновени владар, није пристао да, као многи други владари кроз историју, буде само ктитор. Преузео је изградњу маузолеја у сопствене руке.
За разлику од својих османских савременика на западу, у тадашњој Индији се није посебно ценио архитектонски занат. За хроничаре мугалског двора, архитекта Таџ Махала је био и остао цар, који је осмислио његов изглед и надгледао сваки корак његове изградње. Архитекте се званично нису ни спомињале, што ће изродити свакакве митове, као што су они у којима је Шах Џахан градитеље маузолеја ослепео, одсекао им шаке или чак погубио, „како никада не би изградили нешто лепше“. То се и данас прича милионима туриста.
Стари митови
У току 1640. године, португалски фратар по имену Себастијен Манрике стиже у Агру, где је каравансарај на градилишту Таџ Махала окупио на хиљаде градитеља, вајара, јувелира и других трговаца и занатлија из свих делова јужне Азије. Фратров задатак је да преговара са мугалским двором о пуштању локалног језуитског свештеника на слободу – било како било, Манрике проналази времена да обиђе здање у изградњи и да буде импресиониран, али и да у свом путопису запише необичну тврдњу: да је архитекта Таџ Махала један Италијан по имену Геронимо Веронео, који је нешто пре фратрове посете био погубљен. Иако историјски извори кажу да је Веронео био јувелир у доба Мугала који са архитектуром није имао никакве везе, вековима касније британска колонијална управа прихватиће Манрикеове тврдње као истините, уверена да је споменик као што је Таџ Махал могла изградити само европска рука.
Током деветнаестог века, док у Европи превладава мит о Веронеу (заједно са још једном причом о Августину из Бордоа, којег додуше Шах Џахан можда и јесте унајмио за потребе украшавања фасаде), у Османлијском царству примат преузима прича непознатог порекла, која као главног архитекту чувеног здања наводи извесног Устада Ису, Турчина са османлијског двора. Тамошњи историчари, заведени релативно кратким временским периодом од смрти великог Мимара Синана и изградње Таџ Махала, пишу да је Устад Иса један од Синанових ученика.
Када је вео колонијализма скинут са мугалске историографије, истина о Италијану Веронеу је брзо изашла на видело, али се Устад Иса показао отпорнијим на чињенице, и данас се свако мало појави новински текст, блог или репортажа која га наводи као градитеља Таџ Махала, неретко и као главног архитекту. Лик је, заправо, потпуно измишљен. Никада није ни постојао, а смислили су га, по свему судећи, мештани Агре у разговору са британском колонијалном управом.
Нове заблуде
Ипак, најбизарније тврдње о градњи Таџ Махала долазе из саме Индије. Новинар и публициста по имену Пурушотам Нагеш Оук, иначе Индус, исламофоб и хиндуистички ревизиониста, све до своје смрти 2007. године тврдио је да Таџ Махал уопште и није саградио Шах Џахан. За националисте који своју земљу виде искључиво као државу Индуса, такав симбол Индије није ни могао да буде дело муслимана, и то потомка освајача из средње Азије. Иако то нигде није записано, изградили су је, говорио је Оук, индијски Раџпути, који су пре мугалских освајања имали краљевство у северној Индији.
Оукова дела до данас распламсавају националистичку машту, посебно међу десничарским, исламофобним Индусима, који су уверени и у постојање завере против хиндуистичког наслеђа. Додуше, и они су се великим делом отклонили од самог П. Н. Оука – између осталог, он је писао и да хришћанство и ислам потичу од хиндуизма, да је Ватикан некадашњи хиндуистички религијски ред, а Каба у Меки светилиште богу Шиви, што је све објашњавао бесмисленим етимологијама („хриш-“ у „хришћанству“ је тобоже од Кришне, а Аврам, односно Абрахам је заправо Брахма).
У мору вековима старих претпоставки, гласина и лажних историја, један једини извор се издваја као можда тачан: 1659. године, човек по имену Лутфула Мухандис навео је као архитекту Таџ Махала свог оца, Устада Ахмада Лахаурија. Мада блиске родбинске везе никада нису сигуран пут до чињеница, Лахаури је сасвим реалан кандидат, пре свега зато што је деценију пре Таџ Махала изградио царску утврду у Агри. И, уколико желимо одговоре, то је отприлике то.
Додуше, постојао је један човек који је имао прилику да на драгуљу Индије остави ауторски печат. На унутрашњој страни велике куполе, испод многобројних цитата из Курана и посвета принцези Мумтаз Махал, пише:
„Ово је написало безначајно биће Аманат Кан Ширази“
Потписао се једино калиграф.