Kористећи свој дневник, капетан Блај прича причу о томе како је изгубио брод Баунти
Текст: Катарина Стекић
Капетана Вилијама Блаја буде претећи узвици његових морнара. У пометњи, у једном тренутку чује: „Вежите га!“ Безуспешно се опире њиховом снажном стиску. Изводе га на палубу, где среће свог старог пријатеља Флечера Кристијана, сада вођу побуне. Кристијан му кроз зубе објашњава како пролази кроз пакао већ недељама, и како је капетан сам крив за све што се дешава. Одбија да убије Блаја, без обзира на захтеве посаде, већ га са 18 подржаваоца искрцава у чамцу са брода. Оставља му за навигацију компас, секстант и наутичке таблице без мапа, дневник капетана, а хране и воде довољно за пет дана на мору.
Срећом или невероватним поморским умећем, након 6500 километара пређених у чамцу на отвореном мору, Блај и преживели од његове посаде се искрцавају у холандској колонији Купанг. Блај, потом, користећи свој дневник капетана, прича причу о томе како је изгубио брод Баунти.
Најсавршеније путовање морем
Путовање је почело два дана пред католички Божић 1787. године. Посаду је чинило 42 морнара и два ботаничара. Улога ботаничара била је брига о главном циљу путовања – хлебном дрвету које је требало пренети са Тахитија у колоније Карипског залива. Ово путовање је била идеална прилика за Блаја да испуни свој сан о пловидби око света, због чега је на ову мисију позвао Флечера Кристијана, свог пријатеља и ранијег партнера у пловидби. Кристијан и Блај су током претходних путовања развили однос који се могао назвати братским, а Блај је додатно деловао на Кристијана као учитељ, и временом га учинио изврсним навигатором.
Блај је имао још једну замисао: да изведе најсавршеније путовање морем. На самом почетку је чак обећао посади да ће се вратити у Енглеску са истим бројем људи са којим је кренуо. Из потребе за наизглед суманутим савршенствном Блај је увео посебне рутине за посаду Баунтија. Постојала је јасна дисциплина која се тицала хигијене и исхране. Свакодневна обавеза била је 20 минута плеса уз музику. Блај је учинио уступак морнарима тиме што је организовао рад у три смене, са по осам сати одмора између сваке, чиме су добили времена за разоноду поред сна и рада. Како је Блај писао у свом дневнику, све ово је доводило до „задовољства и послушности свакога“.
Проблеми су почели да се јављају при покушају заобилажења рта Хорн, најјужније тачке Јужне Америке. Упркос опирању посаде и примедбама како је окружити рт Хорн самоубилачка мисија, Блај је инсистирао да се иде тим путем јер је био најкраћи, али и зато што му је једино тај пут омогућавао кружење око света. Након безуспешног покушаја и великог незадовољства исцрпљене посаде, Блај је морао да пристане на промену курса и одустане од свог сна.
Нова путања водила их је до Тахитија преко рта Добре наде, најјужније тачке Африке, и Тасманије у Аустралији. Тахићани су посаду дочекали врло великодушно. Морнари су били опчињени полинежанском лепотом. Блај је посматрао како његови морнари редом постају све разузданији и губе дисциплину, а боравак на Тахитију је, против његове воље, продужен на пет месеци.
Кристијан, кога је у току путовања Блај унапредио у помоћника капетана, заљубио се у Тахићанку по имену Мауатуа и занемарио своје дужности. Блај је остао чедан и био врло благ према понашању посаде докле год су извршавали своје дужности. Временом су ипак постајали само гори, на шта је Блај писао да „никада на броду није било тако немарних и безвредних ситних официра“.
Након смрти бродског доктора од прекомерног пића Блај је одлучио да пооштри дисциплинске мере. Бичевање, које није практиковао до сад, постало је сасвим свакодневна појава. Посебно разочаран у Кристијана, Блај га је кажњавао јавно и често, због чега се у њему гомилао бес. Три морнара су одлучила да дезертирају у жељи за обиласком осталих острва, свесни да је казна за дезертирање вешање. Три недеље касније су пронађени, и без обзира што им је следила највећа казна, Блај се одлучио за блажу, поново, бичевањем.
Дух побуне
Процес узгоја хлебовог дрвета је у међувремену знатно узнапредовао, тако да су убрзо могли да пођу назад, на велико одушевљење Блаја, али разочарење читаве посаде. У повратку је капетанова дисциплина почела да прелази у параноју. Терао би посаду да перу палубу и по три пута за редом док не би била савршено чиста, дозвољене порције хране је преполовио, а наставио је да буде посебно строг према Кристијану. Кап која је прелила чашу је вероватно био моменат када га је казнио за крађу једног кокосовог ораха.
Дух побуне се градио недељама, све док већи део чланова посаде није убедио Кристијана да су на његовој страни и спремни на све. Након протеривања Блаја и њему лојалних, посада је одлучила да се врати на Тахити. Свесни да су постали мета сваког британског брода и да им следи казна смрћу након што их ухвате, морнари су одлучили да настане острво за чије постојање британска морнарица није знала.
Кристијан је искористио мапе и своје навигационе способности да пронађе такво острво, које је данас познато као Питкерн. Морнари су сумњали у свог новог капетана, али су таман пред дизање нове побуне угледали Питкерн, где су се населили са неколицином Тахићанки. Свој брод Баунти су спалили како их нико не би пронашао. И дан данас на Питкерну живе потомци ових морнара, а остаци Баунтија се могу видети близу обале, под водом.
У међувремену, Блај и његова посада су се борили за живот на отвореном мору, служећи се само сећањем капетана за навигацију. Ризиковали су и искрцали се на острву где домороци нису били пријатељски настројени. Тамо је Блај изгубио једног члана своје преостале посаде. Морнар је био каменован на смрт због одеће коју је одбио да преда домороцима. На путу ка следећем упоришту Блај је писао да је ситуација крајње несрећна, да пате од константне влаге и екстремне хладноће „без икаквог уточишта од лошег времена“. Постојале су препирке и неслагања и на овом „броду“, али је капетан успео да смири страсти морнара.
Када су се коначно искрцали јуна 1789. године бројали су 18 морнара, иако нису сви преживели пут назад до Енглеске. Блај је месец и по дана успешно одржао у животу 17 људи и себе у условима малтене немогућим за преживљавање. Одмах по повратку у Енглеску Блај је тражио да покрене потеру за побуњеницима. Пронађени су на Пиктерну, али тек 19 година касније, при чему је само један од чланова посаде био још увек жив. Претпоставља се да су остали умрли међусобним сукобљавањем, а за Кристијана се верује да се можда чак и вратио у Енглеску, иако никад није пронађен.
Након што су Кристијанови рођаци окривили Блајову преку нарав и лоше вођство за побуну, Блај је у књижевној и филмској традицији остао запамћен као антагонист, иако је био ослобођен одговорности за дешавања на Баунтију, и 1805. године добио чин гувернера аустралијске покрајине Новог Јужног Велса.
Међутим, након само три године на овој позицији доживео је још једну побуну, познату као румска побуна. У покушају да забрани коришћење рума као платежног средства разбеснео је сопствене официре и две године провео у тамници у Сиднеју. То је био једини пут да је власт у Аустралији била свргнута оружаним путем. И поред овог инцидента, Блај је касније добио чин вице-адмирала.
У последња два века много простора је посвећено капетану Блају у покушају да се открије узрок побуне. На броду се дисциплина и послушност подразумевају и готово никада не доводе до побуне. Где је на Баунтију настао проблем? Вероватно негде у сукобу Кристијанове тежње за слободом и Блајеве потребе за дисциплином, у духу џорџијанског времена, данас можда несхватљивом. Међу фамилијама Блај и Кристијан и данас постоји непријатељство.