Истраживачи са Универзитета у Џорџтауну сматрају да људи за учење језика користе исте делове мозга као и у многим другим активностима попут вожње бицикла или присећања јучерашњег ручка
Текст: Јована Николић
Дуго постоји теорија да људи говоре захваљујући специјализованим језичким модулима који постоје само у мозгу људи, али истраживачи Медицинског центра Универзитета у Џорџтауну су у свом новом истраживању показали да ова теорија вероватно није тачна. Они су комбиновали резултате из 16 различитих истраживања у којима је учествовало укупно 665 испитаника и закључили да се језик учи помоћу система у мозгу који се користе и за многе друге ствари. Осим тога, ови системи нису карактеристични само за човека, већ су еволутивно доста старији од језика па их имају и многе животиње. Тако, на пример, пацови користе исте делове мозга када покушавају да изађу из лавиринта.
Коришћени су подаци истраживања у којима су проучаване декларативна и процедурална меморија. Обе су врсте дугорочне меморије: декларативна се углавном користи када свесно оживљавамо своје сећања, а процедурална је активна док аутоматски обављамо задатке које смо претходно учили понављајући одређене радње, као што је везивање пертли, или знатно сложеније свирање музичког инструмента. Декларативна се углавном односи на сећања која можемо изразити речима и и помоћу ове меморије, рецимо, покушавамо да се сетимо које намирнице желимо да купимо или шта смо радили прошлог викенда.
Истраживачи са Универзитета у Џорџтауну су показали да су особе које имају развијену декларативну меморију добре у учењу нових речи, док за граматичке способности, односно повезивање речи у реченице, важе другачије правилности. Деца у матерњем језику ове способности стичу слично као што уче да возе бицикл, процедуралним учењем које се заснива на понављању све док не постане нека врста навике. Са друге стране, када одрасли људи уче страни језик, у почетној фази ће ово учење бити повезано са декларативном меморијом, а касније са процедуралном.
Истраживачи су узели у обзир различите језике попут енглеског, финског, јапанског и француског, као и различите језичке задатке који се односе на читање текста, слушање саговорника и причање. У оквиру истраживања идентификовани су и бројни гени који имају одређене улоге у овим врстама меморије па се претпоставља да би могли да имају и значај у учењу језика. Ипак, у будућности се очекују конкретнија и прецизнија објашњења генетске и биолошке основе језика, као и да ови резултати помогну да се побољша учење језика, како код оних који желе да науче страни језик тако и код деце која имају тешкоће у учењу матерњег језика.