Рибе које пливају на дубинама већим од оних до којих допире сунчева светлост временом су развиле могућност детектовања боје
Фото: Wikipedia
Текст: Ивана Николић
На дубини од око 1000 метара нестаје и последњи трачак сунчеве светлости. Али то не спречава рибу Diretmus argenteus, која плови свим морима сем Медитеранског, да на дубини од 2000 метара види – боје.
Како је то могуће?
Тим еволуционих биолога предвођен Валтером Салцбургером са Универзитета у Базелу открио је да иза ове „супермоћи“ стоји повећани број копија гена за опсин (ретинални протеин који детектује пригушено светло) у очним ћелијама. Ти додатни гени су се временом диверзификовали како би произвели протеине способне да ухвате сваки могући фотон на више таласних дужина. То укратко значи да, упркос тами, рибе које пливају дубоким океанима заправо виде у боји.
Студија истраживача из Базела под називом Vision using multiple distinct rod opsins in deep-sea fishes објављена је почетком маја у престижном часопису Science.
Наравно, откривање ове „супермоћи“ риба које живе на великим дубинама није дошло изненада: у последњих петнаестак година, истраживачи су увидели да су морске дубине прожете бледом биолуминисценцијом – што значи да живи организми попут бљештавих шкампа, хоботница, бактерија, па чак и риба стварају и емитују светлост. Очи већине кичмењака једва да могу да детектују овај фини сјај, а да би видео како то рибе чине, Салцбургеров тим је проучавао опсин код риба које живе на великим дубинама. Наиме, опсин је битан јер варијације у секвенцама аминокиселина у опсинима мењају таласну дужину детектоване светлости, тако да вишеструки опсини омогућавају визуелни приказ боје. RH1 је опсин који посебно добро функционише при слабом осветљењу. Налази се у очним ћелијама и омогућава људима да виде у мраку – али само у црно-белој боји.
Салцбургер и колеге су трагали за генима опсина код 101 врсте рибе, укључујући седам риба из Атлантика чије су геноме у потпуности секвенцирали. Већина риба има један или два RH1 опсина, као и други кичмењаци уосталом, али четири врсте проучаваних риба су се издвојиле од осталих. Те рибе су имале минимум по пет RH1 гена, док је једна (риба Diretmus argenteus) имала чак 38.
„Када је реч о виду кичмењака, ово је потпуно нечувено“, рекао је К. Кристијан Донер, неурофизиолог са Универзитета у Хелсинкију.
Те четири врсте рибе које живе на великим дубинама припадају трима различитим гранама породичног стабла, што указује на то да је ова особина више пута еволуирала.
Међутим, потпуно тестирање вида ових риба је немогуће, с обзиром на то да оне живе на огромним дубинама. Ипак, Салцбургер и колеге остају при тврдњи да вишеструки опсини у очним ћелијама могу омогућити рибама да разликују боје.