Prelazak živih bića iz vode na kopno bio je ključan momenat u evoluciji
Ilustracija: National Science Foundation
Tekst: Ivana Nikolić
Sa ove tačke gledišta, izlazak naših evolutivnih predaka na kopno ne deluje kao posebno veliki podvig. Međutim, upravo taj čin zaokuplja umove naučnika vekovima unazad. Neka od glavnih pitanja jesu kako su te prve životinje koje su napustile vodu uspele da pobede gravitaciju – korak koji je bio neophodan da bi mogle da pomeraju telo, ili, pak, kako su razvile sposobnost hodanja. Neke od odgovora naučnici su dobili proučavanjem fosila, pogotovo na pitanja kada su i kako kičmenjaci razvili fizičke karakteristike neophodne za prelazak na kopno. Nove detalje o ovoj epizodi evolutivne istorije donosi nam najnovije istraživanje sa američkog Univerziteta Njujork objavljeno u časopisu Cell. Istraživački tim tvrdi da su neuralne mreže koje omogućavaju hodanje najverovatnije postojale mnogo pre nego što su se noge razvile kod prvih životinja koje su napustile vodu. Ovde je presudna bila činjenica da kopnene životinje i ribe i dan-danas imaju isti sklop mreža, pa se zato smatra i da je njihov poslednji zajednički predak – riba koja je postojala pre oko 420 miliona godina – najverovatnije imao takav sistem mreža koji je koristio ne bi li se kretao po vodi.
Istraživači tvrde da je ribama bilo potrebno nešto više od nogu kako bi mogle da hodaju, i da su se razvile neuralne mreže u mozgu mnogo pre nego što su dobile noge – čak milionima godina pre pojave nogu i stopala. Do ovog zaključka došli su proučavajući male raže, ribe koje se kreću malo iznad dna okeana pomerajući svoja zadnja peraja levo-desno – na sličan način kao što pomeramo noge kada hodamo.
Istraživači su otkrili da su neuralne mreže koje koriste raže prilikom kretanja levo-desno iste one koje koriste miševi i druge životinje na četiri noge za pomeranje svojih udova. Štaviše, ove mreže kodiraju slični geni, koji su pronađeni i kod malih raža i kod kopnenih kičmenjaka, ali i kod njihovog zajedničkog pretka koji je živeo pre 420 miliona godina.
Raže nisu jedine „hodajuće“ ribe koje postoje i danas – tu su i neke vrste pećinskih riba koje koriste peraja da bi hodale po rečnom koritu. Tu spadaju i ribe dvodihalice, koje naizmenično pomeraju svoja peraja kako bi se kretale u vodi. Pored toga, naučnici su dosta vremena posvetili proučavanju riba koje se kreću i po zemlji, i to bez ikakve pomoći vode. Najčešći predmet njihovih studija su gorepomenute ribe dvodihalice, ali i takozvani glavoči, koji se kreću napred pomoću svojih prednjih udova. Ova nova studija važna je i sa naučnoistraživačkog stanovišta, jer pokazuje da, samo po sebi, istraživanje fosilnih ostataka nije dovoljno za razumevanje evolutivne prošlosti. Fosili nam dosta toga govore o anatomiji i obliku nekog organizma, ali nam veze među životinjama koje su i danas žive kazuju mnogo – čak više od fosila, otisaka stopala, i kostiju – o našim precima.