Уз изборе у САД, подсећамо се технологије гласања у сложеном америчком систему, али и на другим местима, кроз одломак из темата „Избори, како доносите одлуку“ објављеном у Елементима 4
Текст: Тијана Марковић* / Елементи
Данас, 8. новембра, одржавају се председнички избори у Сједињеним Aмеричким Државама. Држављани САД изаћи ће на биралишта у оквиру избора који су по традицији у жижи светских медија. Међутим, не тако велики број људи зна да популација САД нема последњи глас при одабиру свог лидера. Иако сви грађани имају свог фаворита, када изађу на биралиште они заправо бирају електоре, људе који су се обавезали да ће гласати за једног од председничких кандидата.
Откуд овакав начин гласања? Његови креатори, такозвани очеви нације, прилоком доношења Устава 1797. сматрали су да већина становника није довољно обавештена о кандидатима које не познаје. Како би спречили да се лидер бира насумично, одлучили су да не дају потпуну моћ народу, већ мањем одабраном броју људи, електорима. Тако да, када су одлазили на гласање, грађани су бирали електоре, не председника.
Како би постао председник, кандидат мора да освоји бар 270 гласова на Електорском колеџу, телу сачињеном од електора, које бира председника и потпредседника. Почевши од 1845. године, гласање у Сједињеним Америчким Државама одржава се сваке четврте године, у уторак након првог понедељка у новембру. Током избора електора, гласачи су користили различите начине гласања који су се мењали током историје. Свака држава имала је право да изабере технику бирања која јој је највише одговарала.
Како гласају електори?
Председника и потпредседника САД бира такозвани електорски колеџ који чине представници свих америчких савезних држава. Амерички грађани вршиоца најмоћније функције на свету не бирају непосредно, него дајући свој глас, заправо бирају електоре у матичној држави који се потом по аутоматизму изјашњавају о кандидатима. Укупан број електора је 538, од чега је 100 сенатора, а 3 су представници дистрикта Колумбија. Државе немају једнак број електора и он зависи од насељености – највећи број представника има Калифорнија 55, затим Тексас 38 и Флорида 29, док најмање државе имају по 3 електора. У већини држава победник добија све гласове електора, што овај систем чини посебно занимљивим. Историјски, већина држава је традиционално опредељена за јенду од странака, па се кампања фокусира на 10 такозваних swing држава где исход гласања није очекиван.
Гласање листићима какво се користи у Србији дуго се употребљавало и у Америци, а датира још из времена Римског царства, од 139. године пре нове ере. Иначе, реч листић, ballot, потиче од сасвим другачијег, старијег система гласања – од италијанске речи ballota, што значи мала обојена лопта каква је пре листића коришћена за давање гласова. Наиме, са првим европским демократијама и ширењем општег права гласа, бирачи су гласали помоћу гумених куглица, будући да је стопа неписмености била висока.
Тај начин бирања користио се и на територији некадашње Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ). Све куглице имале су на себи државни грб и биле пречника 1 cm. Након регистровања, сваки гласач је добијао по једну куглицу. Након тога, у присуству изборне комисије стављао је руку у сваку кутију држећи стиснуту песницу.
Гласач је могао да гурне руку до лакта кроз отвор за стављање гласова. Из тог разлога дно је било прилично дубоко, како бирачи не би могли да дохвате куглице које су раније убачене и преместе их у другу. Након што је прошао све кутије, бирач је морао да отвори шаку, како би доказао да је извршио гласање. Куглице су биле направљене од гуме како се не би чуо звук при њиховом убацивању.
Тајно гласање на листићима какво је данас уобичајено одржано је први пут у Викторији, Аустралија, 1856. године. Сваки регистрован бирач добијао је јединствени листић са посебном ознаком, који је штампала држава. На њему су били исписани сви кандидати, а гласач је требало да изабере фаворита.
Кутија у коју су стављани листићи била је прописаних димензија и затворена, са малим прорезом на врху. Гласало се иза паравана. Овај начин бирања постао је познат као аустралијско или тајно гласање, а брзо је прихваћен и у Европи и САД, а државе Њујорк и Масачусетс су прве почеле да га примењују.
Гласање помоћу машина није пракса која се примењује само у 21. веку. Наиме, прва гласачка машина са полугама, Myers Automatic Booth, коришћена је први пут 1892. године у Локхарту, у Њујорку. На машини, смештеној у кабини, налазиле су се полуге које су одговарале пријављеним кандидатима.
Бирач је, при уласку у кабину повлачио ручицу којом је навлачио завесу за собом. За лидера је гласао повлачењем полуге. Када би завршио, поново је повлачио ручицу како би отворио завесу и напустио кабину. Другим повлачењем ручице полуге би се вратиле на почетно место и кабина је била спремна за новог гласача. Машина је бележила гласове, али и број гласача.
Гласање повлачењем полуга постало је популарно тридесетих година 20. века, а више од половине градова користило их је од 1960. године. Производња машина престала је од избора 1996, када су их заменили компјутери. Технолошки најнапредније машине за гласање су машине са директним електронским снимањем, такозване DRE машине – Direct Recording Electronic.
Произведене су током 20. века. Пошто су компјутеризоване, током гласања нису неопходни листићи. Бира се притискањем екрана осетљивог на додир или дугмета. У кабини постоји и тастатура како би неко могао да остави свој коментар. Гласови се чувају на меморијским дисковима, чиповима или картицама
* Текст је илустрован мотивом илустрације Славимира Станковића са насловне стране четвртог броја Елемената. Oригинални текст је објављен под насловом Како дати глас у оквиру темата у истом броју. Ауторски текстови из Елемената иначе нису доступни на интернету.
Истражите више о Елементима