Свакога дана америчка војска изда преко 20 упозорења о потенцијалним сударима у свемиру. Како је отпада који кружи око Земље и изазива овакве сударе све више, број сличних упозорења прети да се драстично повећа. Научници нуде неколико решења…
Фото: keithfiore
Текст: Анђела Мрђа
Отпад који се налази у космосу углавном чине остаци истрошених ракета или неактивни сателити који су завршили своје мисије и наставили да лебде у свемиру. Међутим, њихово бесциљно кретање опасност је за друге, активне летелице које би при овако неконтролисаној кретњи могле бити оштећење или чак потпуно уништене. Како остаци по свемиру кружи великом брзином, при сваком удару две честице ствара се мноштво нових. Ако се узме у обзир да неки сателити, попут Envisat-а, могу достићи величину енглеског дабл-декера, судари са њима могли би створити на хиљаде нових лебдећих делића.
Један такав случај забележен је у фебруару 2009. године када је амерички комуникациони сателит „Иридијум-33“ налетео на неактивни руски војни „Космос-2251“ при брзини од 780 километара на час. Судар се догодио у ниској Земљиној орбити на висини од око 800 километара тачно изнад Сибира оставивши за собом читав облак отпада. Тако је недељама касније на хиљаде делића лебдело изнад овог дела планете док се најзад нису разлетели по космосу. НАСА је тада упозорила на опасност од ударца неког од делова у Међународну космичку станицу јер, иако ситни, ови остаци путујући брзином од осам километара у секунди могу направити озбиљна оштећења што када је реч о овој станици не би био први пут.
Занимљиво је да је руски војни сателит пре судара бесциљно лебдео пуних 14 година. Наиме, „Космос-2251“ лансиран је у свемир 1993. године, а већ од 1995. није у функцији. Тако је годинама лебдео претећи да се судари са неком од васионских летелица што се најзад и догодило. Ипак, он није једини беживотни сателит са којим је контакт изгубљен.
Прошле године, мноштво компанија, војска, цивилна одељења и аматери лансирали су у свемир преко 400 сателита, што је четири пута више од годишњег просека у периоду између 2000. и 2010. године. Овај број могао би још брже да расте уколико компаније Boeing, OneWeb и SpaceX наставе да развијају свој план за лансирање на стотине нових комуникационих сателита. Ако би се читава ова мегаконстелација заиста нашла у космосу у наредних пет година како је планирано, њихов број надмашио би број свих сателита послатих у васиону у историји човечанства. Због тога, истраживачи већ увелико раде на развијању различитих модела за чишћење космоса.
Неколико тимова решење види у унапређењу способности сателитских оператера да у све „загађенијем“ космичком простору детектују отпад на путу и благовременим маневром избегну судар. Други пак покушавају да направе што већу базу података која би укључивала информације о томе где се шта тачно налази у космосу. Постоји и група истраживача која ради на категоризацији космичког отпада на основу оштрине или величине предмета, како би сателитски оператери унапред знали колико је опасно оно што им се испречи на путу. Најзад, многи сматрају да би „најчистије“ решење било да се по завршетку мисије сателити враћају на Земљу. На том путу летелице би услед велике брзине којом се крећу при уласку у атмосферу у поптуности изгореле.
Проблем космичког отпада ипак, није новијег доба. Још на почетку свемирске трке између Совјетског Савеза и Америке, када је 1957. године лансиран Спутник, први вештачки сателит, број предмета у космосу почео је да се повећава. До 1970. достиже скоро две хиљаде објеката. Тридесет година касније тај број повећава се на 7500 док је данас идентификованих предмета у космосу преко 20.000, од чега чак 95% чине делови „мртвих“ сателита.
Као одговор на тренд повећања и све већи број новолансираних сателита, од 2000. године многе интернационалне компаније успоставиле су сарадњу у циљу развијања смерница за постизање одрживости свемира. Један од покушаја биће изведен током наредних недеља када ће тим британских истраживача тестирати RemoveDEBRIS пројекат. Један од циљева овог пројекта је да се нефункционални сателити у космосу хватају мрежом која ће их даље преусмеравати назад ка атмосфери у којој ће изгорети и потпуно нестати.