Зашто је лакше да радимо оно што желимо да радимо од онога што нам је напорно
Текст: Марија Николић
Да ли сте се икада упитали шта се дешава у нашим главама када успевамо да упркос незаинтересованости, умору или било ком другом разлогу деконцентрисаности, учинимо одређен напор и урадимо посао? Где се тачно скрива та покретачка снага довољно моћна да одржи или поврати изгубљену пажњу. Зашто нам је необјашњиво лакше да у тренуцима напора паралелно будемо у стању да урадимо једну ствар док нам друга никако не полази за руком?
Велики број нас може себе видети у ситуацији да, на пример, пратећи садржај на једној веб-страници осети одређен напор док у истом том тренутку преласком на другу веб-страницу успевамо врло орни и готово свежег ума да конзумирамо неки сасвим другачији, обично жељени садржај.
Препознали сте у овоме себе на послу? То су ти јединствени тренуци мелодраме запослених људи. То је принцип неког сталног циклуса унутрашње мотивације у борби против спољашњег сивила, упорност против задовољства. Ми знамо шта треба да радимо. А ипак се увек испоставља да је много лакше да радимо оно што желимо да радимо.
ПУТЕВИ ПОВЛАЂИВАЊА
Студија која је објављена у Журналу неуронаука, а коју је водио Мајкл Тридвеј са Универзитета Вандребилт из Тенесија, бави се управо расветљавањем те мистерије и представља један од првих нацрта онога што се дешава у мозгу када бирамо између напора и повлађивања, рада и дистракције.
Експеримент се заснивао на једноставном подухвату: 25 особа је добило прилику да изабере између лаког и тешког задатка притискања дугмета. Лак задатак је подразумевао награду од једног долара, док је за посао тежег притискања дугмета било издвојено између једног и четири и по долара. Након што су одабрали своје задатке на основу тежине, испитаницима је речено да њихова награда није загарантована, те да заправо имају малу (12%), средњу (50%) или велику (88%) вероватноћу да буду плаћени. Сам задатак је трајао свега 30 секунди и био је затупљујуће монотон: испитаници су или притискали по једно дугме 30 пута у 7 секунди са доминантним прстом (лакша варијанта) или 100 пута за 21 секунду са недоминантним прстом. И док су студенти испитаници френетично стискали дугмиће, научници су посматрали промене које се дешавају у тим тренуцима у њиховом мозгу користећи ПЕТ (позитрон емисија томографије) скенере помоћу којих је могуће пратити активност неурона допамина кроз путању у делу мозга који се зове кортекс. Овакав увид је омогућио научницима да трагају за везама између такозване допаминергетске активности и жеље студената да ураде најмање пријатне облике посла. Успели су да увиде зашто неки људи престају да стискају дугмиће док други испитаници то настављају да раде упркос црвенилу које почиње да болуцка.
ПОБЕДИТИ НАПОР
Прва ствар коју су уочили Тридвеј и његове колеге је била та да су испитаници који су показивали већу допаминергетску активност у левом стратуму и вентромедијалном префронталном кортексу били више заинтересовани да напорно раде у замену за већу надокнаду. Разлике су биле изразитије што се вероватноћа исплате смањивала. Код оних испитаника код којих су изгледи да добију новац били занемарљиви, ипак је и даље постојала одређена мотивисаност.
Овакав резултат не би требало претерано да чуди, будући да су и неке друге студије показале да се у наведеним регијама мозга налази нешто што највише подсећа на тзв. анализу трошкова и користи, и да мозак аутоматски рачуна да ли је одређена алтернатива (притискање 100 пута за новац) вредна напрезања. Иако људи нису константно свесни оваквих рачуница, у великом броју случајева се одлучују да завшре посао уместо да лежерно читуцкају коментаре на Фејсбук страници.
Али то није једина занимљива корелација откривена ПЕТ скенерима.
Научници су такође показали изненађујуће обртну везу између допаминске активности у делу мозга који се зове инсуларни кортекс и код жеље да учине одређен напор. Укратко, надражен инсуларни кортекс нас чини више лењим. Иако његова тачна улога остаје нејасна – његова активност је регистрована у различитим студијама у којима је коршићена функционално магнетска резонанца (fMRI). Научници са Вандербилта тврде да, најмање у овом случају, инсуларни кортекс представља „одговор на трошкове“, или бол који морамо да претрпимо због посла који не волимо.
Можда је то начин да утврдимо извор досаде, или ритам уморног прста, или примарну бол због посла који не желимо да радимо. Дакле, испоставља се да већа допаминергетска активност у инсуларном кортексу, чини да се напор осети као интензивнији, што је на крају и разлог због ког се опредељујемо да одустанемо.
Ова занимљива студија је само једна од малобројних на сличне теме које долазе из области неуронаука. Оно што остаје да се уради је да се истраже методе и начини који ће помоћи људма да једноставно вежбају да одолевају напору. Циљ оваквих и сличних резултата неуронаука обезбеђују оно што се зове когнитивно побољшање човека. А за то је, пре свега, потребно да се уради још низ сличних испитивања како би се увећао број података те тако и статистички учиниле валидним смеле хипотезе растуће неуронауке.