Пре тачно једног века, 14. децембра 1911. године, човек је стигао на Јужни пол
Пишу: Марија Видић и Слободан Бубњевић
У четвртак, 14. децембра, навршава се тачно сто година откад је освојен Јужни пол. Била је то највећа људска авантура у вишевековној серији освајања планете, свих њених врхова, морских пролаза и неистражених територија. Тешко је замислити мање гостољубиво место од најјужније тачке планете, са ког компас у свим смеровима показује исто – на север.
Прича о првом путовању на Јужни пол и данас има антички призвук – то је прича о храбрости, знању, вештини и пожртвовању. И приде, о мало среће и ироније судбине.
Роалд Амундсен, Норвежанин који је након вишегодишњих припрема успео да освоји најјужнију тачку планете, целог живота сањао је један сасвим другачије „поларисан“ сан – да освоји Северни пол. Судбина и необичан стицај околности хтели су да, напротив, стигне до тачке која је најудаљенија од Северног пола.
Наиме, првобитни Амундсенов план био је освајање Северног пола, али када је у јеку припрема 1909. сазнао да су Американци Фредерик Кук и Роберт Пири већ објавили да су стигли на „врх“ Земљине кугле – одустао је и окренуо се за 180 степени.
Тајна експедиција
Искусни истраживач, Амундсен је тајно испланирао нову експедицију на југ за коју није имао ни финансијску ни било какву другу подршку, мада је јавно наставио да говори о својим плановима за освајање севера. Ипак, одлучио је да покуша – оформио је тим и кренуо. Знао је да га на том путу чека још једна трка: у истом правцу и са истим циљем уз громогласну подршку јавности упутила се и британска експедиција коју је предводио Роберт Фалкон Скот.
Први циљ за Амундсенов тим била је антарктичка база у Заливу китова до које су почетком 1911. стигли бродом и где су настављене припреме за даље. По броду Фрам („Напред“) назвали су је Фрамхајм. Чекало се пролеће, када je температурa нешто вишa, мада и даље много испод нуле.
Требало је убити и време током дугих ледених вечери у бази, па су понели око 3000 књига, грамофон, много плоча и неколико музичких инструмената.
Одлука је пала да се од базе до Јужног пола путује на скијама и са псима који су вукли санке – чланови експедиције веровали су да је то најефикаснији вид транспорта кроз снег и лед. Осим тога, пси су могли да буду храна другим псима, али – ако је нужно – и људима.
Годинама је за експедицију пажљиво припремана опрема: чизме је Амундсен сам изумео и правио током две године, одело је сашио од крзна туљана, ирваса и вука, а детаљно се бавио и санкама, шаторима и начинима припремања хране током експедиције.
Зима у Заливу китова
У то доба већ је било познато да се на оваквим путовањима лако оболи од скорбута – недостатка витамица Ц. Мада се није много знало о овој болести, Амундсен је схватао да му у превенцији може помоћи месо па су зато свакодневно припремали месо туљана и јели разно бобичасто воће које су из топлих крајева донели у Фрамхајм.
У фебруару је у Залив китова допловио и брод Тера нова, којим су се Амундсенови конкуренти, Роберт Фалкон Скот и његов тим, приближили Јужном полу, такође у нади да ће до њега први стићи. Тимови су чак и успоставили контакт, а онда су самостално наставили ка заједничком циљу.
Амундсен и екипа су одмах кренули у неколико пробних похода како би испитали услове и терен, а на одређеним местима оставили су залихе хране (у питању је око три тоне хране – месо од туљана, парафинско уље и друге потребштине) како током праве експедиције не би морали да носе превелике количине. Онда је уследила мрачна зима – период велике досаде када у кампу у Заливу китова није било много шта да се ради.
У страху од британских моторних санки које је користио Скотов тим, Амундсен је желео да крене што раније, можда већ у августу, мада су га упозоравали да је у то време сувише хладно.
Два покушаја
У први поход ка полу, Амундсен и његов тим су кренули у септембру 1911, али су се због температура од око -56 степени Целзијуса, са тешким промрзлинама по стопалима и неколико паса мање, убрзо вратили у базу. Док су се кретали, температура је била подношљива, али ноћу од силне хладноће нису могли да спавају.
„Да ризикујем животе људи и животиња и тврдоглаво наставим даље, то није долазило у обзир. Како бисте добили партију, морате правилно да повлачите фигуре. Један погрешан потез и све је изгубљено“, забележио је Амундсен.
Пала је одлука: покушаће поново када мало отопли.
Коначно су на велики пут пошли 19. октобра 1911. Експедицију су, осим Амундсена, пропалог студента медицине, морепловца и вештог скијаша, чинила још четири члана – сви су имали више талената и способности: били су стручњаци за скије, знали су са псима, познавали су медицину…
Путовали су са четворо санки и 52 пса. Дневно су понекад успевали да пређу и по 30 километара, а успут су обележавали пут. Лутали су кроз планине и често скретали с пута, ходајући кроз мекан, дубок снег.
Застава на 90°
Када су стигли до 85° 36′, од 52 пса само је 18 наставило пут до Јужног пола. Неколико је нестало у магли и ветруштини, током лутања по планинама, док је већина убијена ради хране. Амундсен је касније причао да им је то пало веома тешко – сваки члан тима морао је да закоље, одере и исече своје псе, а месо су делили са преосталих 18 кучића.
Често су правили и паузе, када год су морали да се сакрију од ветра и прениске температуре. Тада су проводили дане у заклонима, шаторима или иглоима. Мало-помало, кроз маглу и снег, до 13. децембра стигли су на 89° 45′, око 28 км од Јужног пола.
Следећег дана, око 15 часова, на тачно 90° у лед су заболи норвешку заставу. Касније се Амундсен осврнуо на овај моменат: „Никада човек није достигао циљ који је толико дијаметрално супротан од његових жеља. Област око Северног пола фасцинирала ме је од детињства, а ево ме сада на Јужном полу. Може ли ишта бити луђе од тога?“
Пошто је све време сумњао у тврдње Кука и Пирија да су добро прорачунали и заиста освојили Северни пол, Амундсен се потрудио да сам избегне исте грешке и оптужбе, па је на Јужном полу провео неколико дана проверавајући да ли је заиста прецизно утврдио где је 90°.
Током 18. децембра кренули су назад у Залив китова, пажљиво одређујући колико дневно смеју да пређу, а да се не преморе. У Фрамхајм су стигли 25. јануара. У базу су се после 99 дана лутања око Јужног пола вратили са двоје санки и свега 11 паса. Прешли су 3440 километара.
Судбина Тера нове
Но, истовремено са Амундсеном ка Јужном полу, мало другачијом путањом, кренуо је и Скот, једнако неустрашив, одважан и искусан истраживач. Међутим, његова и судбина његових сарадника окончала се трагично.
Скот је на Јужни пол стигао 34 дана касније и видео норвешку заставу усред беле пустиње, да би након тога настрадао у снегу и леду Антарктика за који је мало рећи да је негостољубово подручје.
Ова трагедија бацила је сенку на подвиг који су извели Амундсен и његов тим. Чак се често тумачило да је Скот тај који се борио за племенит циљ, освајање пола, док је Амундсен – убица паса – само желео славу. Прошле су године пре него што је Амундсену призната вештина и заслуга за оно што је учинио.
Величина Амундсеновог успеха је и 100 година касније остала обележена Скотовим трагичним подвигом, показујући колико је било страшно и опасно освојити Јужни пол, а истовремено како је судбина превртљива према онима који желе да помере границе људских могућности.
Освајање полова је дубоко симболичaн гест, који је показао да је човек потпуни господар света у коме живи. Цена те гордости није била мала.