Ускоро ћемо имати прилику да обележимо 200 година од те важне године
Текст: Милан М. Ћирковић
Године 1815. догодиле су се многе значајне ствари, од којих се о понекима чак и учи у школи – наглашавам чак јер да се у школама углавном уче небитни садржаји већ је, нажалост, постало глобално опште место, само пренаглашено локалном српском традицијом снажне отпорности на учење и знање. Наполеонових „сто дана“, битка код Ватерлоа, изгнанство на Св. Хелени, Бечки конгрес, кнез Метерних, Света алијанса, колонијални рат у Латинској Америци, Други српски устанак и успон Милоша Обреновића, појава бидермајера као стила, изум Дејвијеве лампе, рођење будућег канцелара Бизмарка и будуће прве програмерке у историји Аугусте Аде Лавлејс. Тврдим да су све ове ствари заправо од мањег значаја у поређењу са кључним догађајем који се одиграо 10. априла те године на индонежанском острву Сумбави. О коме се, наравно, у школама не учи.
А свега две недеље пре Таковског устанка, 10. априла, након око недељу дана потмуле грмљавине која је холандске колонијалне власти у 1260 километара удаљеној Батавији подсећала на сасвим неочекивану артиљеријску паљбу, тако да су чак и послале бродове у извиђање ситуације, дошло је око 7 сати увече по локалном времену до страховите експлозије планине Тамбора, до тог момента једне од највиших планина у Азији источно од Хималаја. Данас то није више случај, јер је током тог око једног сата главне експлозије, више од једног и по вертикалног километра планине претворено у прах и избачено у атмосферу брзинама вишеструко већим од брзине звука. На месту дотадашњег планинског врха појавила се огромна калдера – кратер облика котла који настаје урушавањем вулкана у до тада скривену магматску комору. Укупно око 160 кубних километара смрвљене стене, прашине, камења и лаве формирало је стуб који се уздигао читавих 43 километра изнад вулкана, изашавши, дакле, изнад највећег дела Земљине атмосфере. Поређења ради, најснажнија вулканска ерупција у писаној историји Европе, ерупција Везува, која се одиграла 79. године наше ере и разорила римске градове Помпеју и Херкуланум, избацила је у атмосферу „свега“ око 10 кубних километара материјала.
Пошто ће ускоро и јубиларних 200 година од те глобалне катастрофе, није лоше да се подсетимо неких од њених релевантних особина. На такозваној скали вулканске експлозивности (VEI – Volcanic Explosivity Index), која приближно одражава „јачину“ ерупција, ерупција Моунт Тамборе износи око 7, једина ерупција те величине потврђена у људској историји. Само неколико других ерупција долазе по интензитету близу катастрофи из 1815. године, али с обзиром на то да су се десиле далеко пре појаве вулканологије као науке – ерупција истоименог вулкана на грчком острву Санторини у 17. веку п.н.е., или у ненастањеним деловима света попут Хатепе, ерупције која је створила језеро Таупо на Новом Зеланду око 180. године – то није могуће директно потврдити. Треба поменути да је VEI декадна логаритамска скала, тако да је, рецимо VEI 7 десет пута јача ерупција од VEI 6, итд.
Донедавно непозната култура Тамборе потпуно је уништена и археолози су пронашли милионима тона пепела затрпане остатке ових „источних Помпеја“ тек 2004. Северни и источни део Сумбаве практично тренутно је престао да буде насељен, не само људском, већ и биљном и животињском популацијом – ниједна травка, ниједан инсект или птица нису преживели унутар 75 километара од центра калдере. Ударни талас усијаног камења је не само посекао практично сво дрвеће на острву, већ га је и стопио у аморфну масу која је на многим местима због силине експлозије одлетела у океан и тамо формирала сплавове, чак и до 5 километра у дужину. Стене избачене ерупцијом летеле су и по неколико хиљада километара, а од врелине ударног таласа дошло је до великих пожара и на суседним острвима. Цунами, који се подигао као последица пропратних земљотреса, опустошио је обале суседних острва, а након главне ерупције од 10. априла, спорадичне експлозије и избацивање дима и прашине наставило се све до средине јула. Екстремно киселе кише које су уследиле у данима након главне ерупције уништиле су пољопривредне културе широм региона. Процењује се да је непосредних људских жртава експлозије Маунт Тамборе било око 71.000, при чему на смрти од глади, као последицу уништења пољопривредних култура и загађења хране вулканском прашином, отпада око 50.000 жртава.
Али то је био само почетак невоља.
Овде ћу направити паузу и посветити се наизглед сасвим другачијој теми: почецима књижевности научне фантастике и готског хорора. Када је лорд Џорџ Гордон Бајрон планирао да изнајми Вилу Диодати на Женевском језеру током читавог лета 1816. године, желео је да позове своју љубавницу Клер Клермон и своје пријатеље, славног романтичарског песника Персија Шелија и његову (још невенчану) супругу Мери, те свог бриљантног личног лекара др Џона Полидорија, и да са њима проведе летње дане у опуштеној забави на отвореном. Гости су пристигли, али су се временски услови, потпуно неочекивано, испоставили као неповољни – практично сваки дан је пљуштала необично хладна киша, што је онемогућило планиране активности. „Влажно, тмурно лето“, записала је будућа госпођа Шели у каснијој белешци.
Величанствена Вила Диодати стоји и данас на истом месту као и пре два века, када је била претеча савременог концепта туризма. Тог хладног и кишног лета, она је постала поприште необичног књижевног пројекта, када је лорд Бајрон предложио да свако од њих напише по хорор-причу. Доктор Полидори, инспирисан белешкама које је Бајрон направио током путовања по Балкану, написао је новелу Вампир – прво књижевно дело посвећено овом (аутентично српском!) бренду немртвих и највећа инспирација за много доцнијег Стокеровог Дракулу. Сам Бајрон је нешто касније написао поему Тмина, која на застрашујући начин дочарава будућу апокалипсу и есхатолошки свемир који, након гашења звезда, тоне у хладноћу и таму. Међутим, најзначајније дело настало тог лета потекло је из пера особе од које се то најмање очекивало.
Мери Годвин Шели, којој је у то доба било 18 година (!), решила је да напише новелу са темом која ће укључивати неке, у то доба савремене и мистериозне, научне експерименте, попут Галванијевих огледа са контракцијом мишића под дејством електрицитета. Сама идеја дошла јој је у сну, што је забележила много година касније у једном предговору, на основу којег је недавно (2011. године) астроном Доналд Олсон закључио да се, на основу описа месеца и звезданог неба, све морало десити 16. јуна 1816, између 2 и 3 сата ујутро. Резултујуће дело, које се појавило у коначном облику у штампи 1818. године, дефинисало је читав жанр и данас се сматра првим остварењем научне фантастике – роман Франкенштајн, или модерни Прометеј. Наслова инспирисаног скорашњим туристичким проласком Шелијевих кроз замак Франкенштајн, у Оденвалду, изнад Дармштата, овај роман представља, без икакве дилеме, једно од најутицајнијих дела у историји књижевности, а у домену поп-културе је практично без конкуренције. Број издања и превода мери се стотинама (овај одлични сајт посвећен романтичарској књижевности наводи 281 издање само до 2000. године!), док је број књижевних, стрип, филмских, позоришних, па чак и оперских обрада, наставака, приквела и слично већ поодавно у десетинама хиљада. Да друштвене и рачунарске игре и не помињем. Као што истиче Стивен Кинг у својој сјајној есејистичкој књизи Danse Macabre, Франкенштајново чудовиште постало је један од централних архетипова читаве поп-културе која је уистину глобална. Има ли боље илустрације од вести која се недавно појавила у медијима да је ирачки писац Ахмед Садави добио Међународну награду за арапску књижевност за ову, 2014. годину, за свој нови роман под насловом… Франкенштајн у Багдаду! Са напретком биотехнологије и вештачке интелигенције, сам мотив стварања Другачијег у лабораторији и његове етичке последице актуелнији су него икада раније – и није никакво чудо да се у свим расправама као метафора појављује управо наслов романа Мери Шели.
Има ли лепшег примера историјске контингенције? Да је време тог давног лета било иоле нормално, лорд Бајрон, Мери Шели и друштво би се сунчали и купали на плажама, верали по планинама и проводили се на лежеран начин карактеристичан за уметничку аристократију романтичарског доба. Писање им свакако не би било високо на листи приоритета, а нарочито не писање дела страве и ужаса (или узнемирујуће поезије попут Бајронове Тмине). Франкенштајн, у облику у коме га знамо, никада не би био написан.
Али догађај 12,5 хиљада километара далеко на југоистоку пореметио је све планове. Маунт Тамбора је експлодирао и променио климу на читавој планети. Година 1816. постала је „година без лета“ на северној хемисфери или, у живописном енглеском идиому, „хиљаду осамсто и смрзнута“. Кућни термометри са живом су се баш у то време појавили у употреби и многи истакнути људи тог доба уносили су у своје дневнике температуру сваког дана у одређено време – у Вајмару, у Немачкој, то је радио нико други до Јохан Волфганг фон Гете; на свом имању Монтичело у Вирџинији, исто је радио бивши амерички председник Томас Џеферсон. На основу ових записа данас имамо одличну представу о кретању температуре током велике аномалије из 1816. Веома хладно време било је широм света праћено јарко црвеним заласцима сунца, што је била последица огромне количине аеросола избачених у стратосферу током ерупције на Сумбави. У Мађарској, Немачкој и северној Италији забележено је падање снега браон или црвенкасте боје, која је потицала од вулканске прашине. Свеукупно, климатолози процењују да је количина воденог талога била за око 80% већа од оног који се за ту годину могао очекивати.
Глобални пад температуре био је око 1 степен Целзијуса, док су локална захлађења била и знатно већа. Захлађење је било праћено не само пропашћу жетви широм пољопривредних крајева, већ и избијањем бројних епидемија, пошто патогенима погодује хладније време и људски имунитет ослабљен гладовањем. Добро документована епидемија тифуса у Ирској отпочела је 1816. и трајала је све до 1819. године, одневши на хиљаде људских живота. Недавно завршени наполеонски ратови у Европи су драматично погоршали ионако неповољну економску ситуацију, тако да су цене хране током 1816. вртоглаво скакале. Иста појава забележена је у северној Америци и Кини. Глад је током „године без лета“ само у Европи узроковала процењених 200.000 смртних случајева – најкобнија гладна година на нашем континенту од почетка 19. века све до данашњег дана. Последице на другим континентима су вероватно биле још трагичније, мада нису документоване. Као и код других великих катастрофа, индиректне последице – у овом случају климатске – далеко су по деструкцији надмашиле оне директне и непосредно видљиве на самом лицу места. Невидљиви склоп, као што је писао Хераклит из Ефеса пре више од 2500 година, јачи је од видљивог. Овај невидљиви склоп довео је и до настанка ремек-дела попут Франкенштајна, које ће обликовати културни живот човечанства у наредним вековима, као индиректног и скривеног споменика једне од највећих катаклизми у историји човечанства.
Ово је изванредан пример глобалног јединства не само планете у просторном и географском смислу, већ и читаве људске културе која укључује и науку и уметности и спортове и финансије и начин живота генерално. Маунт Тамбора је најбоље проучени случај нечега што се до пре тек коју деценију сматрало немогућим: глобалног поремећаја климе као последице негативне синергије различитих сила у чврсто спрегнутом земаљском систему. Ова колосална ерупција показала је, једном за свагда, да су еколошке последице поремећаја без икакве дилеме у потпуности глобалне. Ускоро ћемо имати прилику да обележимо 200 година од те битне године, 1815, и свих догађаја који се са њом повезују. Ваља да размислимо о чињеници да ни два века касније неке лекције које се тичу истинске и нераскидиве повезаности целе ове сићушне планете, нарочито у климатском и еколошком смислу, нажалост, нису научене. Наивни и необавештени „противници глобализације“ би требало да се замисле над простом чињеницом да је природа већ одавно и потпуно глобализована; очекивати да ћемо затварајући се у произвољне и мајушне националне торове решити иједан од проблема који пред нас поставља је неозбиљно и неодговорно. Пре свега према будућим генерацијама.