Како се нешто мртво стално размножава? Како се тако брзо мења и напада подмукло? Десет занимљивих исповести једног вируса.
ПИШЕ: Марија Видић
1. ЗАШТО НИСАМ ЖИВ КАО ДРУГИ
Стар сам колико и живот, старији од већине живих врста на Земљи. Али, насупрот раширеном мишљењу, мене, вируса, ону подмуклу ствар која многе мучи сваке зиме, људи ипак не сматрају за живо биће. Неки се ограђују па кажу да су вируси „на граници живог и неживог“. Научници радије објашњавају да је то агент који може да се размножава искључиво у свом домаћину – човеку, животињи, биљци, бактерији… Вируси немају ћелијску грађу нити свој метаболизам, и уопште немају карактеристике живог.
Природа вируса је таква да је он, можда, један од последњих правих природних непријатеља човека.
2. КОЛИКО САМ МАЛИ
Вирус се састоји из два или три дела: генетског материјала из ланца ДНК или РНК, који носи генетску информацију, и из генетског материјала протеинског омотача који га штити. Неки вируси имају још једну заштиту у облику капута од липида.
Облици су разни: од сфере, преко ваљка и облика који подсећа на ракету, до врло комплексних структура. Неки за домаћина бирају биљке, други животиње или људе, а трећи бактерије.
Но, углавном су сви толико мали да се не могу видети класичним светлосним микроскопом. Пречника су углавном између 20 и 300 нанометара.
3. КОЛИКО СЕ ДУГО ПОЗНАЈЕМО
Научници верују да су вируси настали много пре човека и да га одувек прате. Вариола вера је, на пример, највероватније почела да се шири око 10.000 година п.н.е. у Африци, а претпоставља се да је у људске пољопривредне заједнице стигла преко глодара.
Египћани су често цртали болесне људе. На стени осликаној између 14. и 16. века п.н.е. приказан је човек оболео од полио вируса са карактеристичним положајем ноге која је издигнута и млитава. Полио, који је изолован тек 1909. године, често узрокује парализе и губитак осећаја у неком од екстремитета.
Прве индикације биолошке природе вируса уочио је руски научник Димитриј Ивановски 1892, да би детаљнији опис вируса дао холандски научник Мартинус Бееjеринк, који је 1898. проучавао болест биљке дувана.
6. КАКО ДА ОСВОЈИМ СВЕТ
Желим што и сви други – да владам светом. Да се размножим. Да бих то постигао, ни ја ни други вируси не бирамо средства. Иначе, вируси могу напасти кожу, плућа, нервни систем, било који унутрашњи орган човека… Када се домогне људског тела, вирус продире у ћелију и његов омотач се брзо разграђује. Ослобађа се генетички материјал и почиње његово умножавање и „паковање“ у нови вирус. Подмладак напушта ћелију и прелази у следећу, понављајући читав процес све док му то имуни систем домаћина дозвољава.
5. КАКО МЕ ПРЕНОСЕ
Назив вирус долази од латинске речи отров. Човек је одувек знао за вирусе, али је тек у 20. веку открио њихову праву природу и описао око 5000 различитих типова. Ипак, преостало му је да ближе упозна још милионе вируса.
Вируси се шире на најразличитије начине: преносе их инсекти или паразити (комарци, крпељи итд.), човек их шири кашљањем, кијањем или било каквим контактом, неки се преносе само сексуалним путем и преко крви, преносе се кроз храну, воду… Неки за домаћина бирају само једну врсту, биљку, бактерију или човека, док други могу да нападну, на пример, и човека и његовог љубимца.
6. КАКО ЗАВАРАТИ СТРАЖАРЕ У ОРГАНИЗМУ
Ни за другу страну та стална борба није тако једноставан посао. Када почне да се шири кроз организам човека, сваки вирус побуђује имуни систем. Стварају се антитела чији је задатак да га одбаце. Вакцинацијом се имуни систем може обучити да направи баш она антитела која вирус уништавају. И све је у знању.
Људи су од рођења до смрти стално окружени различитим вирусима или другим нападачима и људски имунитет дежура 24 сата дневно производећи различите одговоре у покушају да одбрани организам и страна тела држи под контролом. Ако је имуни систем човека ослабљен, неће успети да се одбрани, и разболеће се.
7. ЗАШТО СЕ ПЛАШИМ САМО ВАКЦИНЕ
Вакцина је мој највећи непријатељ. Имуни систем који је претходно добио вакцину обучен је да ме без грешке препознаје и лови. Вакцина је најбоља школа за имуни систем. Уз помоћ вакцине у тело улази мала количина вируса који не може да изазове болест, али је довољна да имуни систем научи све о мени и да ме потом са лакоћом убија.
Људи су дуго трагали за решењем како да убију вирусе док нису открили вакцину. Но, и пре него што је Луј Пастер открио вакцину против беснила, било је познато да ако неку болест прележите, касније организам може да се одбрани од те заразе.
Леди Мери Вортли Монтаги, супруга британског парламентарца, пратећи свог супруга који је 1716. године именован за амбасадора у Истанбулу, открила је да локално становништво има необичан начин заштите од вариоле вере: они су здравим људима у кожу убризгавали гној заражених. Одмах је захтевала од лекара да на такав начин заштити њену децу, а када се вратила са супругом у Лондон, направили су јавну демонстрацију током које је на тај начин „заражено“ шест осуђеника на смрт. Тако је почела да се назире ера вакцине – убризгавања у тело мале количине неактивног вируса која развија имунитет.
8. КОЈИ ВИРУС ЈЕ НАЈОПАСНИЈИ У ГРАДУ
Да ли знате за најопаснијег међу нама – вариолу веру, вирус који је ширио велике богиње, једну од најстрашнијих болести свих времена? Но, он је одавно истребљен. Последња велика европска епидемија ове болести избила је 1972. године, и то баш у Србији. Пренео ју је један човек по повратку са путовања по Блиском истоку. Током два месеца заражено је 175 људи, а умрло је 35.
Вероватно знате за ХИВ, вирус који изазива сиду. Постоје и бројни други вируси који изазивају опасне заразне болести. Али, један од најчешћих је свакако – вирус грипа. Грип је редовна појава која сваког „хвата“ бар неке зиме.
Међутим, понекад се појави нови грип који се рашири целим светом. И ма како иначе био безопасан, такав вирус грипа може да изазове светску епидемију – пандемију грипа, која може да усмрти више људи него све друге болести.
Недавно, умало да избије опасна пандемија свињског грипа, али је она заустављена. Но, током 20. века, догодиле су се три праве пандемије грипа: шпанска грозница (1918–1920), азијски грип (1957–1958) и хонгконшки грип (1968–1969). Ове болести су заједно усмртиле око 43 милиона људи.
9. КАКО ЈЕ ВИРУС ДОБИО ГРИП
Инфлуенца је вирусно, акутно, заразно обољење, које углавном утиче на дисајни систем. Вирус инфлуенце, као и већина других, састоји се од рибонуклеинске киселине, окружене протеинском овојницом и липидним омотачем из којег излазе штапићи протеина хемаглутинина и неуроaминидазе. Први протеин је задужен за напад, а други за кретање унутар ћелије.
Постоје три типа инфлуенца вируса: А, B, и C. Први тренутно кружи међу људском популацијом (неке његове варијанте и међу животињама) као познати H1N1, H1N2, H3N2. Тип B је такође уобичајен код људи, али не узрокује пандемије, већ само епидемије, док је тип C веома благ по симптомима и не узрокује чак ни епидемије.
10. КОЛИКО СЕ БРЗО МЕЊАМ
Неки вируси грипа живе ендемски, само у једној животињи, на пример у човеку или птици. Но, проблем са вирусом као што је грип је тај што он стално мутира, мењајући секвенце у свом генетичком материјалу. Зато стално настају нове форме које имуни систем домаћина не може да препозна и заустави пре него што му упропасте здрав ДНК у ћелијама.