Живот једног доктора као што је Милован Шуваков би могао бити тема нашег доба. И порука каква треба да буде улога научника у друштву.
Текст: Слободан Бубњевић
Ово је, заправо, била прва криза у којој нисам позвао Шувакова.
Имам пет његових бројева у телефону, неки одавно испуштају само наснимљени глас оператера мобилне телефоније, али није имало смисла ни на оне друге бројеве, оне живе, звати човека који претучен, можда и животно угрожен, лежи у Ургентном центру, да би и у овој потпуно неочекиваној кризи смислили шта ћемо. Јер криза овог пута је – он сам.
Мало сам гледао кроз прозор, у град, мало у екран телефона, све док није потамнео. И онда, позвао сам Оног који се такође увек јавља у кризи. И још мало посматрао кроз прозор. Прљави, себични, кукавички град.
Са друге стране, никад га нисам звао као пријатељ, као неко ко има срећу да га потпуно случајно познаје од детињства и да му се путеви непрекидно, најуврнутије укрштају са његовим, да га питам како су му дечаци, жена, шта је урадио са мачкама, шта му је са колима и како отплаћује стан. Нити је он мене.
Наш однос су кризе. Јер, односи у Србији у XXI веку су углавном то – прича о кризама. То је историја наше генерације. И оне после наше. И ове иза ње.
Живот једног доктора као што је Милован Шуваков зато је постао тема ове Метахронике. Кад су га у рано јутро, док је излазећи из зграде кретао у Министарство просвете, науке и технолошког развоја – у тај нерешиви колоплет многих наших проблема, садашњих, и оних који ће тек доћи – кад су га, усред Београда, сачекале Капуљаче и претукле металном шипком, догодио се само још један инцидент на какав би управо он први реаговао.
Догодила се још једна криза у низу.
Живот једног доктора као што је Милован Шуваков би зато могао бити и тема нашег доба. Његова научна каријера и неодвојиво од тога, каријера активисте је хроника истинског грађанског ангажмана, логички снажних, бескомпромисних и недвосмислено храбрих корака у свакој кризној ситуацији.
То је листа реакција интелектуалца на инциденте од којих се није побегло у тишину лабораторије, у самозадовољност и расејаност, у типску и нетачну слику амбивалентног научника, већ листа горућих животних проблема којима се приступа разумом.
Живот једног доктора као што је Милован Шуваков је и пример како наука прилази својим проблемима. Као машина која брундајући заузима цео хоризонт, шири се бесконачно као Ешерова слика, обухвата најлуцидније вилајете људске мисли и лута без контроле, а потом се немилосрдно сручи на проблем, одозго и без успорења, продрући у срж, растави га на фронцле, на кваркове, елементарне градијенте.
У полицијском вокабулару, каже се како су му “задали повреде у пределу тела и главе”, док су у стварности, Капуљаче металном шипком покушале да поломе једну од оних неколико лобања које у Републици Србији знају да израчунају потенцијал у пољу три кварка.
Не потцењујте такву моћ, ма шта мислили о кварковима.
Неколицина таквих лобања у силном нашем безнађу могу да буду нада, једина шанса да схватимо наше кризе. Шанса да, захваљујући њима, откријемо нова решења и у политици и у животу. На сасвим исти начин као што смо, захваљујући њима, открили 13 нових фамилија решења за 400 година стар Њутнов проблем три тела.
Живот једног доктора као што је Милован Шуваков показује каква јесте и треба да буде улога науке у друштву. Он, на срећу, није једини. Ма колико Капуљаче ницале након кише, имамо будућност док порађамо генерације нових Шувакова.
Генерације оних које можемо да позовемо кад је криза.
Ставови изнети у тексту су искључиве опсервације аутора и не представљају обавезно институционални став Центра за промоцију нуаке.
Истражите више о Нападу на једног од најуспешнијих научника у Србији