Разлика у величини између нас и вируса једнака је разлици између планете Земље и људи на њој
Пише: Слободан Бубњевић
Ако бисмо покушали да видљиви универзум измеримо онако како то иначе радимо – поређењем са еталоном дужине, који је своју каријеру у мерењу дужина започео као шипка од платине из павиљона Де Бретеј код Париза, тешко да бисмо стекли неки смислен утисак.
Математички забележено, величина свемира се јавља на скали већој од 10+24 м, што се записује као један и 24 нуле. Овај начин записивања редова величине помоћу степена десетке је више него згодан за рад са изузетно великим (и изузетно малим) мерама – осим неких погодности при рачуну, смањивањем или повећавањем експонента скачемо из реда у ред величине, стичући много бољи утисак о узајамним односима димензија.
Да бисмо се кретали по скали десетке, све што треба учинити је да се актуелни „ред величине“ подели са десет, експонент у степену се тим смањи за један, а ми се затекнемо у сасвим новим околностима.
Постајемо Гуливери у Лилипутанији.
У овом подухвату одмах се примећује како је једна ситуација на 10+24 м (отворени свемир), друга на 10+12 м (Сунчев систем), а сасвим трећа на 10-6 м (свет бактерија). То наслућујемо чак и у балону који, уместо да облети свет, пада са огромне висине. Са приближавањем и смањивањем скале видимо сасвим другачије структуре – континенти се претварају у градове, градови у засеоке, а велике степе у баштице. Иако је својим падом прескочио само два реда величине (од 10+3 м до 10+0 м), догодила се драстична промена.
Хајде да кренемо одоздо и да се попнемо уз целу скалу.
Пре више од 30 година, култни научнопопуларни филм Powers of Ten, који је пратила и истоимена књига, указао је на то да кретање скалом десетке може бити врло узбудљива ментална вежба. Ако ништа друго, стећи ћете утисак о релативности односа, што није рђаво кад човек жели да утекне апсолутним категоријама свакодневице. Јер, кад год кренемо тим путем, одмах ћемо приметити да је разлика између нас и вируса једнака разлици између планете Земље и људи на њој.
Показује се како на свим тим разним скалама упоредо обитавају сасвим различити светови. И да ту није реч само о упечатљивом утиску Лилипутанаца пред успаваним џиновима са вишег реда величине. Сваки од светова заправо има своје нове, битно другачије законе. Зато се и на свакој следећој скали налазе домени различитих наука. Тако се овим путем крећемо од физике елементарних честица, скачући на ниво молекула ка хемији и медицини, потом биологији, да би преко психологије и социологије, са уздизањем на велике мере, опет упловили у фундаменталне дисциплине и астрономске науке.
Одакле почети?
У суштини, за науку каква данас јесте доња граница дужине износи 10-35 м, што је Планкова дужина, испод које сам концепт мерења бива обесмишљен. Но, прави материјални почетак јесте у свету кваркова, који је на скали 10-18 м, а од Планкове дужине већи за читав универзум. Но, за нас је он запањујуће мали. Тројке кваркова које седе тамо доле мање су од атома онолико колико смо ми мањи од Сунчевог система.
И није ни чудно што ту, у свету у коме се све своди на размену такозваних глуона, владају сасвим другачији обичаји, различити од оних на нивоу који је за кваркове далеко као Млечни пут – тамо горе где је човек подигао гигантски акцелератор у ЦЕРН-у, са идејом да у њему судара протоне, са све кварковима у њима.